Crazy (iliti Glupiranje)

Kao da trčim pet kilometara – zečijim skokovima. Ali tako da me jedna noga boli, a žulja me patika na drugoj nozi. I staza nije utabana i saleću me komarci. Nisam siguran ni da li se krećem u dobrom pravcu. Samo znam da moram da istrčim. Tako mi nekada izgleda roditeljstvo sa dva deteta, jednim sa malo više od dve godine – Lukom i jednim sa malo manje od tri meseca – Viktorom. Pogledaš šta sve možeš da uradiš, čudo jedno.

Trista puta u toku dana smo sve igračke razvukli po celoj širini sobe. Neke smo čak ugurali i ispod kreveta i ormana jer nam nije dovoljan rusvaj koji je vidljiv, pravimo i zamke. Dvestasedamdeset puta smo se spustili sa stolice na koju ne smemo da se penjemo. Oko milion puta smo dohvatili stvari koje nisu za igru. Tešili smo se desetak puta od plakanja jer je neko izašao iz stana, jer se završio crtani „Maša i Medved” ili zato što smo sprečili umivanje u Pavlovićevoj masti. Čim smo se okupali napunili smo pelenu. Obojica. Brothers in arms. Dobro klopamo, ali hoćemo to da uradimo sami. Posle klopanja se opet kupamo i usisavamo dnevnu sobu, a nekada se i ja moram istuširati. Sve je lakše kada zaspimo za manje od sat vremena borbe i još ako nas u toku noći ne probudi kašalj… Nastavite sami niz.

Meni pomaže glupiranje. Smatram da je roditeljstvo previše ozbiljan i odgovoran „zadatak” i zbog toga je neophodno oplemeniti ga glupiranjem. Ako je Luka iz bojkota legao na sred ulice, nekada dobije moju nepodeljenu podršku pa ležimo obojica. Imitiramo sviranje instrumenata (akcenat je na gitarama i bubnjevima) dok mu puštam koncerte. Jurimo se puzajući po stanu uz razmenu uloga strašnog lava i onog koji beži. Imamo par koreografija na omiljene dečije pesme. Koreografija doduše više liči na pank performans. Pravimo lični Brodvej dok na je bina kutija od pelena. Dopuštam mu da on mene hrani. Mislim da nam obojici podjednako prija ovo glupiranje. Nadam se da će se sviđati i Viktoru.Ne želim da ih naučim da je sve dozvoljeno, ali želim da im prenesem ljubav za slobodom i kreativnošću. Uvek postoji i drugi način.

Skoro sam se zamislio: šta su sve moji roditelji radili zbog mene i brata. Misleći i na one redovne stvari: pelene, presvlačenje, hranjenje preko brige, vaspitanja i odolevanja izazovima koje svako vreme nosi. Nekako sam ljut na sebe što tada to nisam razumeo. Čak malo i njih krivim što mi nisu dovoljno objasnili. Nije bilo lako tokom devedesetih jednog ispraćati iz puberteta, a drugog dočekivati u isti, pri tome boriti se sa ozbiljnom nemaštinom. Svašta sam im tada zamerao. Sada mi sve to izgleda drugačije. Nije da sam im sve „oprostio” ali sada neke stvari razumem. Pokušaću da „ispravim” neke stvari koje su meni nedostajale dok sam odrastao i svakako preneti ono najbolje što sam dobio od svoje majke i oca. Valjda je to normalan životni ciklus da tek kada se nađeš i ulozi roditelja shvatiš neko prošlo vreme. Žao mi je što nisam bio u prilici da se iz ove uloge zahvalim ocu, onda bar: hvala Mama.

Čekaj, čekaj, nemoj da smo previše ozbiljni…

But we’re never gonna survive, unless

We get a little crazy

No we’re never gonna survive, unless
We are a little crazy