Apsolutni početnici

Narodna izreka kaže: „Malo dete mala briga, veliko dete velika briga”. Kao i za mnoge druge stvari u vezi sa roditeljstvom nisam se posebno trudio da je razumem. Sada je razumem. Dok je bebac mali brineš jel’ sit, jel’ mu pelena suva, jel’ podrignuo. Nerviraš se kada plače, a nisi siguran o čemu se radi i jedva čekaš da progovori pa da kaže šta ga muči… Avaj. Potpuno novi momenat brige pojavio se kada se Luka, kao mala beba okrenuo dok je ležao. Prvi put je sam izabrao položaj, prvi put nije bio „onako kako smo ga ostavili”. Prvi utisak je bila velika radost, veliki napredak -dugo očekivani. Odmah nakon blage euforije, kao plima nadošle su nove brige i strepnje. Nema više ostavljanja blizu ivice kreveta bez naslona, češća proveravanja… Sve je to deo zajedničkog odrastanja. Njih kao bebe i nas kao roditelja.

Ovih dana kod Luke primećujem promenu u ponašanju i neke nove momente koje nije mogao da vidi i nauči kod kuće nego u vrtiću. Usavršio je novu metodu plača koja podseća na vrištanje i primenjuje je kada baš nešto nije po njegovom (što ume da bude veoma često – opaska autora). Intezitet i frekvencija vrištanja savršeno pogađaju moj mentalni sastav i direktno utiču na svaki vid koncetracije. Još jednu pametnu aktivnost je „doneo” kući: vrtenje u krug oko svoje ose dokle god ne izgubi orijentaciju i padne. Negde sam pročitao da je to dobro za razvoj sinapsi kod dece i to mi je uteha dok se vrti između komada nameštaja koji, recimo, nisu najbolji izbor za „sletanje”. Novina je i neko glupiranje za stolom gde se trudi da što više hrane odmah stavi u usta. Gledam ga kako raste i normalno mi je da mislim da ga savršeno poznajem, a onda dobijem vrištanje, vrtenje i glumatanje za stolom i osetim se kao apsolutni početnik. Samo da se razumemo, nemislim da je bilo šta od toga loše, samo konstatujem.

Da budem iskren, kada se zamislim nad promenama koje primećujem, sve mogu biti logične i mogu se objasniti. U Lukinoj grupi dnevno ima nešto više od desetoro dece. Siguran sam da nije lako izboriti se za pažnju plačem, pa se mora naučiti vrištanje. Pretpostavljam da i brzo klopanje ima svoje logične razloge. Vrtenje je samo „fora” koju je video pa mu se svidela. Ono o čemu razmišljam ovih dana je koje će sve „fore” da vidi, koje će od njih da proba i koje će mu se svideti. Mislim da ću o tome razmišljati narednih petnaestak godina. Verovatno i duže. 

Viktor se i dalje bori sa grčevima, ali bilo je noći kada je „vezao” i pet sati sna. Bili smo na drugoj kontroli i merenje je pokazalo da smo se duplirali po težini od momenta upoznavanja. Počele su i prve reakcije na svetlo, na glas, na buku. Kada kažem buku mislim na zvuk pada metalnog automobila sa stola (zbog bratove neoprezne vožnje) ili na izručivanje dvesta komada kocaka u sekundi. 

Luka i dalje nema neki poseban odnos prema bratu, ali ni mi se ne trudimo da nešto ide na silu. Imaće dovoljno vremena da se upoznaju. Za sada stariji brat ima ekološki zadatak da bebine pelene baci u kantu. Bude tu i nekih poljubaca i maženja, ali znam da to radi da bi dobio pohvale od mame i tate. Od skoro se trudi i da bratu vrati cuclu kada je ovaj izbaci iz usta.

Svi učimo, navikavamo se, svaki dan. Mada se često osećam kao apsolutni početnik.