Praznični duh u ljudima

Praznici, uzbuđenje, radost. Sreća u svom izvornom obliku. Gledam je kako je uzbuđena zbog  okićene jelke, novih pantalona i jedne Else i zahvaljuje se i raduje. Ah, još i raspust pa može da leži u pižami do devet i gleda tv. Uživa, baš uživa. Uživam i ja u njoj i njenoj radosti.

I onda jedan novinski članak. Prepoznala sam čoveka koji je išao sa mnom u osnovnu školu. Ima tome sad već trideset godina, ali prepoznala sam ga. Živi sa četvoro dece i suprugom u nekoj ruševnoj kući bez struje i vode. Deca musava, odrpana, on propao, a žena izmučena ali smeškaju se u fotoaparat. Smeškaju i traže pomoć. Prvo sam bila šokirana, ne dešava se to tamo nekome već osobi koju sam viđala, koju znam. Onda je bio povučen ( da li zbog toga što je gotovo slep ili zbog toga što je bio siromašniji od nas ostalih) ne znam da li sam razmenila sa njim desetak rečenica ali me je potreslo. Jako potreslo. Neki će reći: nisu jedini, o čemu ti to Olga, pišeš gluposti. Neki će reći: a što prave decu kad nemaju sa čim da ih hrane? I da, u neku ruku su u pravu.

Narod ko narod, osuđuje, ali i pomaže. Skupili su ljudi za tu porodicu nešto garderobe, nameštaja, ogreva. Nadam se da će se naći i neki posao za njih jer to je jedina stvar koja im može pomoći. Eto ulepšali i olakšali su im praznike.

I ta deca će za koji dan ponovo krenuti u školu. Proći će praznici, vratiće se sve u kolotečinu i ja ću verovatno da smetnem s uma njihovu muku jer imam i neke svoje.

Ali deo priče i pomoći koju su im pružili nepoznati ljudi je ono što je ovim praznicima dalo duh. Ti pokloni ljudima koji su nam daleki pokazuju da ipak sve ima smisla i da Zverčicu i njenu generaciju ne čeka totalni mrak. Pokazuju da su ljudi u suštini dobri i dragi.
Srećni praznici!