Pokušaj da koračaš u mojim cipelama

Na samom početku pisanja bloga podelio sam strahove koje imam u vezi sa dolaskom bebe na svet: kako će se stariji i mlađi brat slagati? Tačnije, brinuo sam za Lukine reakcije. Nekako, nisam mislio da Luka može biti ljubomoran, rano je krenuo u vrtić, često imamo goste, nije navikao da je sve baš po njegovom.

Sa druge strane nisam mislio ni da će biti u ne-znam-kakvoj euforiji jer sam svestan da je previše mali. Prvih dana sam šablone Lukinog ponašanja tražio u okvirima koje sam naveo u prethodnim redovima ali ih nisam prepoznavao. Iskreno, zbog toga sam čak bio i zadovoljan. Sve vreme je bilo prisutno odsustvo reakcije. E, to je izgleda problem.

Jedno jutro, prethodne nedelje, dočekala me je Lukina vaspitačica sa rečima da je primetila drastične promene u poslednje dve nedelje i pitala me je da li nešto primećujemo kod kuće? Rekao sam da se trudimo da svi zajedno budemo uključeni u dešavanja oko bebe i da nisam primetio ništa što bi nas zabrinulo.

Čak mi je ponekada čudno kada Viktor povećava kapacitet pluća (čitaj: plače iz sveg glasa), stariji sin potpuno smireno gleda crtaće. „E, upravo to”, rekla mi je vaspitačica. Kaže da ona „razgovara” o svemu sa njim, o mami, o tati, ali kada dođe tema beba – odbija da razgovara. Usput sam saznao da je postao razdražljiv i agresivniji prema drugoj deci.

Hm. Ja sam sve vreme mislio da je sve ok. Mada, kada se zamislim kako sve te velike promene mogu izgledati iz njegovog ugla, onda ga mogu razumeti. Refren jedne mnogo dobre pesme glasi: „Try walking in my shoes…”.

Možda sve ovo njemu izgleda ovako:

„Ko je bre ovaj mali? Još pre nego što je došao nisam smeo da se igram sa mamom kako sam ja hteo. Čim sam ga video nije mi se svideo. Par dana pre njegovog dolaska mama čak nije ni bila kod kuće. I čim je došao izbacili su me iz mog kreveta. Ok, lepo je meni sa tatom, ali ono je moj krevet! Izbacili su me i iz sobe. Pre neki dan sam video moja kolica u koja mi sada brane da sedim. On leži u njima. Skoro sam zaboravio moju stolicu za ljuljanje, i to je on uzeo. Njemu daju i dudu. Meni su zabranili. Mislim da nosi i neke moje stare stvari, ali nisam siguran. Mama više provodi vremena sa njim. Čak i kada hoću da se igram sa njim on neće, ili spava ili plače. Kad on mene kulira, kuliraću i ja njega. Neka viče, ko ga šiša… Ako počne da mi uzima i igračke, e onda će biti u problemu. Videće on. Mada… Možda bi bilo lepo da je veći, pa da se igramo zajedno. Ili zamisli da idemo zajedno u vrtić…”

Proces „registrovanja deteta” je počeo, uplovio sam u administraciju prijave Viktora. Pre avanture obilaska šaltera morao sam postići unutrašnju ravnotežu i dovesti nivo strpljenja na onaj koji poseduje Dalaj Lama. Ana me je savršeno spremila i dala mi uputstvo koje bi Teletabisa sa poremećajem pažnje sprovelo najkraćim putem do cilja. Mene, ipak nije.

Potpisujem da mi je matematika jača strana, ali u računici broja fotokopija potpuno sam zaboravio aksiom administracije, jednu od božijih zapovesti šalterskih hramova: „jedna kopija ostaje u arhivi”. Ipak mogu da zaključim da sam dosta daleko stigao u proceduri prjave.  

Agonija oko grčeva traje i dalje, ali smo se pomalo navikli. Skoro sam jednom prijatelju objašnjavao koliko mi je potrebno snage za dnevne izazove: „Morao sam da popijem kafu da bih izdržao do kraja gledanje utakmice Juventusa u Ligi Šampiona, pri tome znaš koliki sam navijač”. Ipak, kada dođe povečerje, kada se svetla ugase i mali anđeli utonu u bezbrižne snove sam pogled na njih je dovoljan da se baterije popune.