Deca uče da plaču, deca uče da poznaju svoj glas

“Mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan”, ove stihove sam beskonačno puta čuo, ovih dana na njih gledam, nekako, drugačije. „Deca uče da plaču, deca uče da poznaju svoj glas”. Viktor se bori sa grčevima, a intezitet se povećava kako dolazi noć. Nekada se baš muči. Svašta smo probali i još ćemo probati kako bi ublažili bolove.

Prethodna nedelja je prošla u borbi sa nespavanjem i načinom kako izdržati radni dan. Petak ujutru sam mogao da prođem kasting za seriju „The Walking Dead” bez trunke šminke.

Viktor je iskoristio lepo vreme prošle nedelje da debituje u prvoj šetnji.

Luka se navikao na bebu. Sada mu prilazi opreznije, ponekada ga i pomazi. Ja sam i dalje na potpunom oprezu kada se Luka zaleti prema bratu, ali i sam stičem poverenje u njihov odnos. Vidim još neke novine kod starijeg (jako mi je teško da izgovorim/napišem „stariji”): počeo je da imitira, posebno mene. Sa jedne strane mi je to beskonačno simpatično i zasmejava me, a sa druge strane je podsetnik na ogromnu odgovornost. Evo priznajem: uhvatio me je kako čačkam nos, šta mislite, šta je uradio? Još se oduševio kada je video da je to što je našao u nosu lepljivo i rasteže se.

Još uvek nisam krenuo u avanturu sa administracijom. Nisam još dostigao taj stepen duhovnog stanja koji mi je potreban da ostanem pribran i normalan u sudaru sa surovom realnošću ovekovečenoj u frazi: „Fali ti jedan papir”.