Viktore, sine, državne službe ti žele dobrodošlicu

Nisam siguran da li su već počeli grčevi, ali plače i kada je gladan i kada se najede. Noći su počele duže da traju.
 

Podela „dužnosti” je takva da smo stariji sin Luka i ja cimeri u dnevnoj sobi, a mama i Viktor u spavaćoj. Koliko god da sam umoran na kraju dana (čitaj negde oko 20:30), uživam u spremanju kreveta sa Lukom. Njegov deo obaveza se odnosi ne prenošenja dva jastuka i jednog čaršava i vidim da i on uživa u tome.
 

Mislim da je postao svestan da će beba, koja nam se od skoro pridružila, ostati „duže vreme”. Ne bih mogao reći da postoji neki odnos prema mlađem bratu, ali video sam ga uznemirenog dok je bebac trenirao glasovne mogućnosti (i naše živce), a pali su i prvi pravi poljupci za batu. Siguran sam da ne postoji ljubomora, ali smo stalno na oprezu.
 

Sledeća scena možda opiše pojam „Stalno na oprezu”: Viktor se izmorio plakanjem pre i posle klopanja i „dao mami voljno” neko vreme. Voljno je iskorišteno da se ode u kupatilo. Luka je bio zaigran i ja sam skoro zaspao „na straži”. Odjedno vidim Luku kako sa velikim metalnim autom u trku napušta dnevnu sobu i ulazi u Viktorov „kazneni prostor”, tik ispred kreveca. U maniru najboljeg golmana na svetu (Điđi Bufon – opaska autora), refleksom munje odskačem iz kreveta, prelećem rastojanje kojeg se ne bi postideo nijedan nindža, nežnim pokretom usporavam i zadržavam Luku na bezbednom rastojanju od bebe uz smirujuću boju glasa: „gde si pošao anđele moj mali?”. Potpuno sam siguran da Luka nema nameru da povredi mlađeg brata, ali broj loših scenarija koji mi je prošao kroz glavu u toj milisekundi preleta je fascinantan.

 

Beba je imala i prvu vožnju od kuće, išli smo na Gatrijev test. Krv iz pete. Jel neko svestan da je medicina napredovala i da postoje analize za koje nije potrebno ubadati bebinu petu?
 

Pokušali smo da zakažemo i prvi pregled u Savetovalištu uz pomoć call centra Doma zdravlja. Zamislite kada bih vam ja napisao da smo pozvali i da se neko javio posle prvog poziva. Da je bilo tako onda bi ovaj tekst čitali u rubrici „Verovali ili ne”. Niko se nije javio posle prvog poziva. Niko se nije javio ceo taj dan. Ni sledeći dan. Ni dva dana posle toga. Ni na jedan broj se niko nije javio. Nismo još zakazali prvi pregled.
 

Viktore sine, domaća administracija i državne službe ti žele dobrodošlicu. Navikavaj se.

Nisu baš sva iskustva sa administracijom negativna: bio sam i do matičara. Sve je trajalo dva minuta. Prvi put sam glasno, službeno izgovorio bebino ime. Viktorov izvod bi trebao biti gotov za sedam dana. Znam da me tek čeka borba sa šalterima. Izuzetno sam alergičan na te stvari i moraću se posebno pripremiti. Nadam se samo da ću imati priliku da budem duhovit ako mi neko naglasi da je za bilo šta za Viktora potreban izvod iz matiče knjige rođenih, ali da „nije stariji od šest meseci”.

Sledeće nedelje u Lukinom u vrtiću ima druženje sa dekama i bakama. Mišljenja sam da ko god je smislio ovu aktivnost nije imao na umu da ima dece koji nemaju baku i dedu, ili da dolazak bake ili dede nije moguć. Mi ćemo pozvati baku. Svakako ima dodatni razlog da dođe, imala je povećanje penzije. Ona kaže da je oko 200 dinara. 

Još jedna stvar koja me zasmejava (osim bakinog povećanja penzije): pokušavamo da naučimo Luku kako mu se brat zove i bezbroj puta do sada smo ponovili Viktor. Luka uporno govori: Tito.