Tatina priča: Stigao je Viktor!

Stigao je Viktor. U brojkama je to izgledalo ovako: 3770gr, 51cm. U terminu. 
 

Počelo je tako što je gledanje tv emisije „Slagalica” prekinuto jednim značajnim Aninim pogledom i smirenim: „Počelo je.”  Potpuno spreman, očekivao sam to… Ali avaj… Srce je promenilo ritam u „dupločešće” i odjednom sam imao osećaj da „mi tramvaj leži na grudima”. Ipak, sabrani i smireni, završili smo pakovanje i presvlačenje. Baka je ostala da čuva Luku. Najavila se da bi došla, eto baš taj dan, pa da ostane dok bude bilo potrebe. Ima nešto…
 

Vožnja do porodilišta i moje uporno traženje radio stanice sa muzikom koja bi mi u tom trenutku odgovarala. Bezuspešno. 
 

Ušli smo u porodilište, bez stvari. Ana se obratila ženi na informacijama i rekla joj nešto što je sadržalo pojmove: kontrakcije, minuti, nekakav čep je nešto… „Tata, idite po stvari, Ana ostaje ovde”, sam sebi u mislima: ”Everybody be cool, you be cool.”
 

Ana se presvukla i ušla u neku prostoriju iz kojeg se uskoro začuo ritam. Ritam srca. Ustaljeni zvuk je bio remećen jedino zvukom pisaće mašine. Da, pisaće mašine. Jedan od poslednjih zvukova koje je Viktor, generacija 2015. čuo dok je još bio u maminom stomaku je pisaća mašina. Ona, stara, kao iz „Otpisanih”. Možda će Viktorova generacija pronaći život u svemiru, možda će imati leteće automobile, možda će pronaći lekove za sve bolesti, možda će dočekati Beograd na vodi, ali jedno je sigurno: dolasku na svet mu je svedočila pisaća mašina.
 

Prilikom popunjavanja nekih osnovnih informacija na prijemnom šalteru je „pao sistem” pa je, inače vrlo prijatna sestra, zapisala sve podatke na papir ručno. Možda ona pisaća mašina ima i objašnjenje.
 

Rečeno mi je da porođaj neće skoro, da kontrakcije nisu učestale i da ja slobodno idem kući.
 

Milion misli prolazi kroz glavu, jedno im je zajedničko: samo da sve bude u redu.

Baka je već uveliko uspavala Luku, a ja sam otvorio jedino pivo iz frižidera. Guglao sam na Wikipediji o datumu 3. novembar. Da li ste znali da je 3. novembra 1957. pas Lajka sa Sputnjikom 2 otišla u svemir, ili da je istog dana 1921. rođen Čarls Bronson baš kao i Arija Đovani, samo par decenija kasnije? Ni ja.
 

Oko ponoći je stigla Anina poruka da će pokušati da zaspi i da mi „iskuliramo”. Ubedila me je. Sat vremena posle ponoći iz lakog sna probudila me je SMS: „Prebacuju me u salu, kontrakcije su jače”.
 

Ležao sam i gledao Luku kako spava. Hej, pa on će biti stariji brat. Nešto pre dva Luka se uzvrpoljio, uznemirio ali je brzo nastavio mirno da spava. Kao da je znao. Ima nešto… Petnaest minuta kasnije nova poruka. Stigao je Viktor.
 

Prema Aninim rečima porođaj je prošao odlično, „u dva napona sam se porodila”, iznenadila se koliko je sve manje bolelo, koliko uopšte nije bolelo, kada su joj dali bebu u ruke nije mogla da veruje da sve tako lako, lepo i brzo završilo.
 

Stigle su i prve slike. Mali, crveni, izgužvani čovek. Na koga liči? Nemam pojma. Niko mi od familije nije zgužvan.
 

Adrenalin. Sreća. Konfuzija. Javljanje najbližima. Zahvaljivanje na čestitkama. Naravno i mala žurka u slavu novog života, cepanje košulja, majica i bezbroj puta „živeli”.
 

Žutica je odložila lično upoznavanje. Odlaganje mi je prijalo jer je trebao jedan dan da svo „živeli” izvetri iz mene.
 

U petak smo Luka i ja otišli po mamu i brata.

Mali crveni lik. Zbog povišenog bilirubina je bio na „sunčanju” pa je izgledao kao da su mu roditelji iz plemena Sijuksa. Luka se radovao mami i čudno gledao u crveni zamotuljak. Kada se mama sa bebom približila izlazu otrgao se iz mog naručja, prišao mami dao joj cvet i prislonio glavu na mlađeg brata, u pozadini se čuo Dire Straits. Malo sutra. On je cvet najmanje dva puta ispustio i tri puta sam ga vraćao u prostoriju iz koje se otpuštaju mame. Na zahtev je poslao jedan poljubac bati. Ili u batinom pravcu. Na batinu stranu sveta, da budem precizan.
 

Dolazak kući i uzimanje malog čuda u ruke. „Ko si bre ti?” To sam ja prvo rekao svom sinu u lice. Zagledao sam se u njega. Sve je, nekako, na mestu. Prepovijanje, gugutanje. Mama iskusna i spretna kao da radi u “Vojsci spasa”.
 

Luka je ludovao sa bakom i samo u jednom trenutku zaželeo da legne pored brata u krevetac!!! Sve je prošlo ok, mada nije bio oduševljen idejom da nešto crveno leži u njegovom krevetu.

Kada je mama krenula da doji Viktora, pogledao sam u Luku. Porastao je. Jako je porastao odjednom. Sav je velik i jak. Porastao je od juče. Šake su mu porasle, prsti. Nije više mali Luka. Sada je stariji brat Luka. Nekako me je uhvatila seta za onom malom bebom koju sam upoznao pre skoro dve godine. Evo jedan kliše: „Kako vreme leti!”. Pih.

PS: Hvala Vam svima koji ste poželili sreću…