Petar: Prvi bebin šoping

Najbolja Od Svih Žena je neumoljiva! Dosta joj je komplikacija, kamenja u žuči i ležanja. Valja joj se gnjezditi i to je poriv koji nijednim zdravim argumentom ne može da se pobije. 

Poziv na organizovanu kupovinu u meni pali alarm prvog stepena. Kad god se to dogodi, grozničavo u sebi pokušavam da probudim temperaturu od 42 stepena, naglu groznicu ili staračku demenciju. Ali, kako nisam tibetanski monah, jedina vrsta kontrole nad telom izražava se mogućnošću da ne piškim od Novog Sada do Makedonske granice. 
 

Ono što, ipak, uspevam je da se načinim na zombija, pa se klimatam među policama, zapinjem za prodavačice, kupce, robu i sopstvene noge. I pravim se da ne vidim cene na etiketama. Ako sam nekada i voleo da šetam po buticima, danas me to prilično iscrpljuje.
 

Stižemo do tržnog centra gde se nalazimo sa kuma-Marinom i delimo zadatke. Najorganizovanija Od Svih Žena bira odeću, ja lebdim na jednom mestu k’o utvara dok mi se pogled gubi u daljini, a kuma-Marina se kliberi i sipa viceve. 
 

Odeljenje za bebeće stvari i zatvorenih očiju možete prepoznati po jednom jedinom zvuku. Svako malo se među rafovima čuje: Ijaoo, ijaooo vidi ovo, INJAOOOOOOOO… Kad vidim tu gomilu benkica, majica i kapica sa aplikacijama nasmešenih medvedića, zebri i druge divljači koju ćemo ionako istrebiti dok David ne stasa, imam razumevanja za izlive oduševljenja. 

Marina bi nešto veće brojeve, za svaki slučaj, ja se borim za bodić na kojem je nacrtana gitara i natpis: „I rock and rule!”, a kuma pokazuje roze majicu „I’m little princess” u kojoj planira da snima naše čedo za Youtube kako đuska uz pesmu „All the single ladies”. Gledam je, a sve se pitam gde se uzimaju obrasci za sudsku zabranu prilaska na udaljenost ne manju od kilometra. 

Prepoznaje Najbolja Od Svih Žena u meni taj neopevani polet, pa kaže: „Možeš ti da sedneš na kafu, a meni ostavi karticu.”

Kako se vratiti iz bebećih radnji praznih ruku?

Tu smo, dakle. E, moj počasni nosioče debitne platne kartice, domaće a tanke, bez smisla za šoping i lepo – više te poštuju kao taksistu nego stilistu nerođenog deteta. 
 

Ipak, sve se završava u granicama normalne socijalne interakcije, pa đuture odlazimo na piće. 
 

I tu dolazimo na onaj, meni nadasve fascinantan, deo nabavke bebećih stvari. Od početka su mi iskusniji govorili da ne brinem i da ću većinu stvari od nekoga dobiti. Sumnjičav, kakav jesam, pitao sam se gde se to bilo šta u životu dobija mufte, a da nisi ministar. Zaboravio sam na divan običaj po kojem ljudi, bez mnogo trzavica, jedni drugima prosleđuju bebeću džebanu,  jer su je i sami odnekud nasleđivali. Divan začarani krug.
 

Pojavljuje se naša drugarica Milena, a gepek joj kipi od stvari koje je godinama ljubomorno čuvala u vakumiranim kesama u lagumima kuće u Krušedolu. Nije ih delila do sada, a Marina joj je strašno draga (na mene se već navikla kao na kijavicu), pa je odlučila da otvori riznicu. Sve ono što su njena dva mala indijanca obukla jednom ili nijednom, kolica, ljuljaška, krevetnina, pelene za male Šveđane i još trista čuda. Kad ubrojim da smo od moje koleginice Klare dobili krevetac, kadicu i sve u tom pravcu, odjednom ispada da smo opremljeniji od tržnog centra. 
 

Jednog dana sve te stvari koje smo pokupovali i nasledili, prosledićemo dalje. Možda baš nekom mom sapatniku koji će ovde pisati dnevnik budućeg ćalca. 

Rećiću mu: „Gari, daj ženi karticu, popij neku kabezu pa gledaj kako okolina čini čuda i sve stavlja na pravo mesto. Ne budi napet k’o učkur u Pavla Vuijsića.”