Umesto vikanja dovoljne su samo dve rečenice

Vaspitavanje dece ume da bude zaista frustrirajuć posao. Čak i uz sve slatke trenutke maženja, smeh i čudesne dečje umove – usmeravati živo biće kroz različite faze detinjstva može biti komplikovano.

Eni Reno, mama troje dece, to jako dobro zna. Ona je u roditeljskom poslu već dobrih 17 godina i sa sigurnošću govori da je roditeljstvo poduhvat koji često dovodi do potpunog ludila.

– Problem je što nisu deca kriva zbog toga što nas roditeljstvo ponekad dovodi do ludila, to je jednostavno priroda samog posla – piše ova mama i dodaje da je isuviše jednostavno dopustiti da naša frustracija oko vaspitanja utiče na decu koju odgajamo.

– Ne mogu ni da nabrojim koliko puta sam dopustila svojoj ljutnji da utiče na interakciju s decom, posebno kada su se mučili s nekim iritirajućim ponašanjem ili dosadnom navikom.

Ona se obraća svim roditeljima i govori im da ne mora biti tako teško. Tokom godina, naučila je da gleda na borbu deteta s nekom navikom ili ponašanjem, zaista kao pravu borbu. Čak i kad se čini da deca nešto čine namerno i kad to nastavljaju da rade bez obzira koliko puta ste ih zamolili da prestanu.

Osim stvarnih poremećaja kliničkog ponašanja, većina dece želi da ugodi svojim roditeljima i učini pravu stvar. Većina dece pokušava – ali, jednostavno ne mogu uvek ispravno da usklade svoje neposredne impulse sa svojom željom da učine roditelje ponosnim.

Naravno da je najlakše povisiti glas i vikati na dete kada se ponaša kako ne bi trebalo. Ali, ova mama govori da postoji efikasniji način koji čuva i glas i vaš odnos s detetom.

Prvi korak je zapamtiti da je loše ponašanjeznak da se dete muči ili bori s nečim. Drugi korak je doći na nivo deteta i izreći ove dve rečenice:

Te dve rečenice – ili nešto slično tim rečenicama – mogu da naprave veliku razliku, jer pitate dete da bude najbolja verzija samog sebe bez da ga posramljujete ili ponižavate. Podsećate dete da je u svojoj suštini dobro i da želi da radi najbolje što može, kao i da ste vi tu kako biste mu pomogli da to ostvari.

– I to je zapravo naš posao kao roditelja, zar ne? Želimo da izvučemo ono najbolje u našoj deci. Pomažemo im da razviju želju i alate kojima će ispuniti svoje potencijale. Niko nije motivisan kada se njegove muke ističu i ponižavaju. Niko nije istinski motivisan dati sve od sebe kada na njega viču, posramljuju ga, ponižavaju ili kažnjavaju – objašnjava ova mama i dodaje kako se neka deca ponašaju kako se od njih očekuje samo zato jer ne žele da dožive gnev roditelja, ali to nije istinska unutrašnja motivacija.

– To je motivacija zasnovana na strahu. Jedno od obeležja autoriteta je izjednačavanje poštovanja sa strahom. Ljudi se pod autoritarnom vladavinom ponašaju kako se od njih očekuje, jer se boje onoga što će se dogoditi ako to ne čine.

Ali, isključivo autoritarno roditeljstvo više puta je dokazano kao neefikasno i potencijalno štetno. Osim toga, poslušnost iz straha nije istinsko poštovanje.

– Želim da moja deca praktikuju poslušnost i razvijaju samodisciplinu, jer je to ispravna stvar – jer veruju mojoj mudrosti i iskustvu i zato što osećaju želju da daju sve od sebe – a ne zato što se me se boje! A, velike su šanse da i vi to želite – govori mama.

Ako se ne odnosimo prema deci kao da se trude da urade pravu stvar i ako im ne prenosimo poruku poruku da smo tu da im pomognemo da uspeju, šta ih zapravo učimo? Da su slomljeni na neki način? Da ne treba da se poprave, da ono s čim se nose označava neke urođene nedostatke u njihovom karakteru, pita se ova mama.

– Sve to, naravno, nije lako. Svi smo nesavršena ljudska bića koja odgajaju nesavršena ljudska bića i svi smo mi skloni nekoj vrsti frustracije. Ali, takođe smo mi, roditelji, odrasle osobe u prostoriji. Ako mi ne možemo da kontrolišemo naše reakcije na provokacije dece, kako možemo očekivati od dece da kontrolišu svoje reakcije na ceo život provokacija i da uče kako da ih odbace? Deca uče. Bore se i muče, jako često. Treba im naša pomoć kako bi dali sve od sebe. I trebamo im, kako bi verovali da se trude i da su sposobni. Biti roditelj može biti teško, baš kao i biti dete, a kada naučimo da oblikujemo samokontrolu, poverenje i podsticanje – i mi i deca idemo prema tome da budemo najbolja moguća verzija sebe – zaključuje mama.