Kako da znate šta vam dete radi kad nije kod kuće

Svaki roditelj želi i očekuje da se njegovo dete ponaša u skladu sa normama i pravilima ponašanja koja važe u njihovom domu. Međutim, često budu zatečeni i iznenađeni da to nije uvek tako.

Deca se van kuće sreću sa različitim pravilima i različitim kriterijumima prihvatljivog ponašanja, bilo u školi, u vršnjačkoj grupi, bilo kada napuste roditeljsko gnezdo. Roditelji to ne mogu da kontrolišu i morali bi da se pomire sa tim.

Svi roditelji znaju, jer su i oni nekada bili deca, da nije moguće (a nije ni zdravo) imati dete uvek pod svojom kontrolom. I mada je mnogim roditeljima teško da se pomire sa tom činjenicom, to ne znači da su roditelji potpuno nemoćni.

Tačno je, ne možete uvek da kontrolišete šta vam dete radi, ali to ne znači da morate da mu dopustite da radi baš šta god poželi i da ne snosi posledice zbog kršenja pravila. Pre svega kada je u pitanju njihova bezbednost.

Ako roditelji strahuju da će njihovo dete da pije, da koristi drogu ili se upusti u neke opasne i nezakonite radnje, moraju da se potrude i preduzmu sve što je u njihovoj moći da ih zaštite. Važno je problem otkriti u začetku i preduzeti sve potrebne mere, ako je potrebno zatražiti i stručnu pomoć u odvikavanju ili uvesti detetu ograničenje u pogledu izlazaka.

Ako dete počne da se zabavlja sa nekim pre nego što je dovoljno zrelo za takvu vrstu veza, ili izlazi sa nekim ko je prestar za njega, roditelji bi trebalo da istraže da li neki drugi roditelj, koga poznaju, ima uvid šta se dešava. Takođe, preporuka je i da deci dozvolite da svoje prijatelje ili simpatiju dovedu kući.

Ukoliko otkriju, na primer, da im dete noću izlazi iz kuće i učestvuje u vrlo rizičnim, možda i kriminalnim aktivnostima, nije na odmet obratiti se i lokalnoj policijskoj upravi, ali i da detetu kažu da će to da učine, kao i da će da preduzmu sve što je potrebno da ga zaštitite od takvog nebezbenog ponašanja.

Samo zato što dete kada je van kuće donosi odluke sa kojima se roditelj ne slaže, ne znači da da ima pravo da se tako ponaša i u kući. Roditelji imaju pravo da postave pravila ponašanja i da kontrolišu decu. Zato je potrebno da budu jasni i direktni u vezi njihovog poštovanja.

Takođe, trebalo bi da imaju na umu da ta pravila ipak imaju uticaja na izbore koje će dete donositi kada je daleko od roditelja. To je ono poznato „kućno vaspitanje”. Tako da ukoliko roditelji žele da se njihovo dete lepo ponaša i van kuće, najbolje je da se usredsrede na one izbore koje žele da promene kod dece i povežu ih sa pravilim koja važe u kući.

Često se dešava da se roditeljima ne dopadaju drugari sa kojima se njihovo dete druži. Kada sa detetom raspravljaju o očekivanjima ili pravilima, ne bi trebalo da insistiraju na raspravi o izboru drugara. Morali bi da imaju u vidu da kada pokušaju da nateraju dete da se ne druži sa nekim drugarom ili drugaricom, krajnji rezultat će uglavnom biti da će još više produbiti ta prijateljstva. To je bitka koju sigurno neće dobiti.

Neki roditelji, recimo, imaju pravilo da dete posle određenog vremena nema pristup video-igrama, ali kada dete ode kod drugara sazna da u njihovim kućama takva pravila ne postoje.

Roditelji ne moraju da menjaju svoja pravila, ali trebalo bi otvoreno da razgovaraju sa decom o tome. Jer kada imaju otvorene komunikacijske linije sa decom, podstiču dijalog koji može pomoći i detetu i roditeljima da nešto nauče.

Rešenje može biti i to da ne dozvolite detetu da ide kod tih prijatelja u kuću, već da oni dođu kod njih, pa da posle toga porazgovarate sa detetom kako im je druženje izgledalo kod kuće u poređenju kada oni odu kod njih.

Roditelji se često pitaju kako je moguće da se njihovo dete toliko drugačije ponaša van kuće. Morali bi da imaju na umu da biti tinejdžer znači probati nove stvari i da se često zapravo više radi o tome da deca žele nešto da pobaju nego da prkose roditeljima.

Ako otkriju da se dete nije ponašalo u skladu sa očekivanjima ne bi trebalo da im održe „lekciju”, već da razgovaraju sa njima zašto su to učinili i analiziaju njihove izbore.

Primarna uloga roditelja je u stvari uloga trenera. Roditelj je „trener” koji dete treba da nauči kako da postane odgovorna i savesna odrasla osoba. Posao roditelja je da detetu pokaže, a posao deteta je da nauči. To roditelj ne može da uradi umesto deteta.

Roditelji ne mogu da kontrolišu ponašanje dece van kuće ili kako ona koriste ono što su ih naučili u kući. Jedino mogu da se nadaju da će deca slediti ono što su ih naučili. Deca će grešiti, povrdiće se, ali sva kontrola ovog sveta to neće moći da spreči.

Roditelji ne mogu stalno da donose odluke umesto svoje dece, ali mogu da koriste svoju osnovnu ulogu i nauče dete kako da ustane kada padne i povredi se i nastavi dalje. Ako imaju dobru komunikaciju sa svojom decom naučiće ih da analiziraju svoje izbore i uoče posledice do kojih oni vode.