Raste vršnjačko nasilje. Roditelji prepušteni sami sebi

Maša, učenica jedne od beogradskih osnovnih škola, stajala je u novembru prošle godine na hodniku sa drugaricama. U tom trenutku učenik iz njenog odeljenja ju je gurnuo sa leđa, nakon čega je pala i udarila glavu. Naredne nedelje ponovo ju je gurnuo i tada je razbila koleno.

Kako tvrdi njen otac Vladimir, taj isti učenik koji je gurnuo Mašu od prvog razreda je pravio probleme – vređao vršnjake i ometao časove – i bio česta tema roditeljskih sastanaka. Iako su se drugi roditelji takođe žalili, sve je godinama gurano pod tepih i problem je ostao nerešen.

Mašin otac je prvo zahtevao od škole da reaguje, ali umesto konstruktivnog razgovora, na roditeljskom sastanku je roditelj tog dečaka odbio da prizna da problem postoji, a zatim pokušao i da se fizički obračuna sa njim.

Zbog toga je Vladimir odlučio da ide do kraja, iako se boji da to njegovom detetu može stvoriti problem u školi – što je poslednje što želi.

– Dođeš u onu situaciju: „Sad će moje dete da krene u peti razred, biće obeležena kao ćerka onoga koji se žali”, to se desilo mom drugu čije dete ide u drugu školu.

Maša je samo jedan od đaka koji su prošle godine preživeli neki od težih oblika vršnjačkog nasilja.
 

U najteže oblike psihičkog i socijalnog nasilja spadaju pretnje, zastrašivanje, izolovanje pojedinaca, ucenjivanje uz ozbiljne pretnje, iznuđivanje novca, kao i ograničavanje kretanja.
 

Prema podacima koje je Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) prikupio i analizirao, Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je od januara prošle do marta ove godine, od 173 državne osnovne škole koje su u nadležnosti Školske uprave Beograda najmanje 67 prijavilo teže oblike nasilja.

Najviše incidenata desilo se početkom školske godine – od 94 incidenta kojima se može utvrditi datum, 41 se dogodio u septembru i oktobru, nakon letnjeg raspusta i povratka učenika u školske klupe. Ostalih meseci prijave nasilja su se beležile u jednocifrenim brojevima.

Dragan Popadić, socijalni psiholog objašnjava da se u ovim slučajevima nasilje koristi da se uspostavi dominantan položaj u nekoj grupi, u ovim slučajevima u okviru odeljenja.

Takođe, na to može uticati i period letnjeg raspusta – ako su deca u odnosu sa porodicom i prijateljima navikli da se svađaju ili tuku, to će ponoviti i u školama.

Najčešći su fizički sukobi, pre svega tuče dečaka. Devojčice su češće žrtve nasilja nego što ga one izazivaju. Dok se nasilje izjednačavalo samo sa fizičkim nasiljem smatralo se da su dečaci mnogo nasilniji, ali je to promenjeno, objašnjava Popadić. Devojčice češće ogovaraju, isključuju iz društva i koriste slične metode umesto fizičkog obračuna, ali su svi tipovi nasilja zastupljeni i kod dečaka i devojčica, navodi on.

Međutim, do fizičkog nasilja uglavnom ne dolazi bez najave.

Iz prijava koje je CINS analizirao se vidi da deca psihičko i socijalno nasilje uglavnom ne prijavljuju, već za ranije probleme kažu tek nakon što dođe do fizičkog sukoba. Primera radi, do tuče dva dečaka u Osnovnoj školi Aleksa Šantić došlo je na času, ali je nakon odlaska kod psihologa jedan od dečaka priznao da to nije bio prvi sukob već kulminacija. Dečak sa kojim se potukao navodno ga je mesecima vređao, psovao, izazivao na tuču i vređao njegovu majku.

Popadić kaže da se fizičko nasilje lakše prepoznaje pa je zato vidljivije kao i da nastavnici moraju bolje od drugih da prepoznaju šta je sve nasilje kako bi reagovali, ali da to često ne rade. Dodaje i da deca često ne prijavljuju nasilje.

– Nastavnici ne uspevaju da reše taj problem, samo održe predavanje nasilniku ili gledaju da to zabašure na različite načine, a dete koje je izloženo nasilju od toga posle trpi još više – navodi Popadić.

Od nekoliko beogradskih škola u kojima je bilo više prijava je i OŠ Nadežda Petrović.

Tako je u jednom slučaju učenik izazvao tuču na času. Prema rečima Ivane Stjepanović, direktorke ove škole, on je dobio jedinicu iz vladanja i ukor nastavničkog veća, a roditelji su dolazili jednom nedeljno na razgovor sa pedagogom i odeljenskim starešinom da bi im se objasnilo kako da rade sa njim. Pored toga učeniku je određen društveno koristan i pojačan vaspitni rad.

– Osim toga, ide i kod psihijatra na razgovor – kaže Stjepanović.

Drugi slučaj je rešen tako što je učenik, nakon što je izbacio petardu kroz prozor učionice, prebačen u drugu školu, dok ostale prijave nisu bile najteži oblici nasilja iako su prvo tako prijavljene.

– U datom trenutku kada se prijavi ne može da se proceni tačno da li je drugi ili treći nivo jer nekada bude na granici. Onda se uzmu izjave i ispita se slučaj.

Mašin otac je nakon problema koji su se ponavljali poslao prijavu školi, ali i pored toga njen slučaj se ne nalazi u evidenciji Ministarstva.

Škola je morala da slučaj ovog vršnjačkog nasilja prijavi Ministarstvu.

Prema Pravilniku o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje škole najteže oblike nasilja moraju da prijave u roku od 24 časa nadležnoj Školskoj upravi, organizacionoj jedinici Ministarstva koja nadzire, vrednuje i daje podršku školama. Davljenje, napadi oružjem, zastrašivanje, pretnje, deljenje neprimerenih slika vršnjaka samo su neki su od tih oblika nasilja. U njega između ostalog spada i ono koje se ponavlja i ne rešava.

Dragan Popadić smatra da svaka škola treba da ima tim za borbu protiv nasilja u kom će biti ljudi koji su obučeni i kompetentni da se sa problemom nose, ali i koji znaju da traže pomoć kada im treba.

– Pretpostavlja se da su oni svesni svoje odgovornosti i da traže da budu obučeni. Kada se pojavi neki problem koji ne mogu sami da reše. Njihovo je pravo da potraže pomoć spolja – navodi Popadić i dodaje da se to često ne radi jer se škole boje lošeg publiciteta.

Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, usvojenim 2017. godine, najavljena je odlučnija borba protiv nasilja i strožije, čak i novčane kazne za roditelje nasilnika, ali i one koji nasilje prikrivaju. Međutim, posle tri godine njegove primene, na pitanje CINS-a da li novi mehanizam ima uspeha, Ministarstvo prosvete kaže da broj prijava najtežih slučajeva nasilja raste. Oni kažu i da ne vode evidenciju da li su odgovorni u prethodno prijavljenim slučajevima kažnjeni.
 

U poslednjem godišnjem izveštaju Zaštitnika građana se navodi da škole često ne preduzimaju adekvatne mere za zaštitu dece od nasilja, a timovi za zaštitu nisu funkcionalni ili ne rade po procedurama. Zbog toga, kaže se, upravo bi Ministarstvo prosvete trebalo bolje i u većem obimu da kontroliše rad škola.
 

Ministarstvo se raspituje šta je škola preduzela povodom nasilja i, ako je potrebno, preduzima dalje mere ako se roditelji žale na postupke škole (opcija za koju ne znaju svi roditelji), ili ukoliko to sama škola traži od njih. Ukoliko proceni da je potrebno, Ministarstvo može da izvrši inspekcijski nadzor, nekad i nekoliko meseci od incidenta.

Takvi problemi se, pokazuje iskustvo, najčešće reše kada roditelji izvrše pritisak na školu i „zaprete” obraćanjem Ministarstvu ili medijima, zaključuje Dragan Popadić.

– U situaciji kad je očigledno da mnoge škole su sklone da zataškavaju nasilje ili zataškavaju to da nisu s njim efikasno izašle na kraj, neke druge mere kontrole su očigledno neophodne.

Višegodišnji nerešeni slučajevi mogu da nateraju roditelje da uzmu stvari u svoje ruke.

To su uradili i roditelji dečaka Luke, sa kojima je CINS pričao. Od prvog do sedmog razreda, odnosno dok ga roditelji nisu prebacili u novo odeljenje, Luka je bio žrtva vršnjačkog nasilja. Počelo je kada je krenuo u školu, zaključavali su ga u toaletu, šutirali mu ranac, cepali jaknu, bacali užinu u lice. Njegova majka Ivana kaže da je problem kulminirao u oktobru 2019. godine – Luka je bio sedmi razred i ista grupa učenika ga je ubeđivala da skoči sa trećeg sprata škole.

– Luka, evo ti 1.000 dinara, hajde da te bacim s trećeg sprata – prepričava Ivana. – Ni to ne bih znala da najmlađi sin nije rekao. Video je to sve, došao kući i rekao.

Školi su se više puta obraćali, ali nisu naišli na razumevanje. Problem godinama nije rešen, a psihijatar je utvrdio da je Luka bio žrtva vršnjačkog nasilja.

Iz ove beogradske škole su, prema tvrdnjama majke, rekli da do nasilja nije došlo, već da problem leži u Lukinim lošim ocenama i vladanju. Dok izvod iz elektronskog dnevnika u koji je CINS imao uvid demantuje tvrdnju o lošem ponašanju, škola ovaj slučaj nije prijavila Ministarstvu prosvete. Kako je rečeno u ovom Ministarstvu, Lukini roditelji su sami poslali predstavku njihovoj inspekciji, a oni su je zatim prosledili Sektoru za inspekcijski nadzor Grada Beograda. Na pitanje da li će preduzeti neke korake u vezi sa ovim slučajem, nisu nam odgovorili.

Lukini roditelji smatraju da im je ponestalo opcija za rešenje problema, zbog čega su u novembru prošle godine tužili školu, direktorku i roditelje dece koja su počinila nasilje. Ivani je rečeno da su učenici pod traumom zbog toga što će možda morati na sud.

– A šta je moje dete preživelo? Šta će njihova deca preživeti (na sudu) ne znam i ne zanima me, ja svoje dete branim – odlučno odgovara Lukina majka.

Kao prednost novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2017. najavljene su i novčane kazne do 100.000 dinara za roditelje nasilnih đaka. Međutim, od usvajanja Zakona do pisanja ovog teksta nijedan roditelj u Beogradu nije osuđen zbog ovoga. Prema podacima koje je CINS dobio od Prekršajnog suda, dva postupka su u toku, jedan je pokrenut u 2019. godini, a drugi početkom ove nedelje.