Deca u manjim mestima često nemaju jednake šanse za ostvarivanje svojih želja u odnosu na decu u gradovima. Mnogo je dece koji imaju nastavnike iz susednih mesta i većih gradova i koji nemaju vremena da im se posvete. Takođe, ponuda vannastavnih i drugih aktivnosti je neuporedivo manja. Ulaganje u decu je prioritet a ne bacanje para.
Foto: Unsplash
Živim u beogradskom naselju koje odudara od srpskog proseka. Ne, ne, ne stanujem na Dedinju ili u “krugu dvojke” već u naselju u kojem ima mnogo dece. Iako roditelji, baš zbog toga, imaju problem da ih smeste u jedan (očito nedovoljan) vrtić, svega ostalog, čini mi se, ima i više nego dovoljno! Lepa, moderna škola sa velikim dvorištem, dosta igrališta, igraonica i bogata ponuda sportskih i umetničkih školica i radionica (koje se, doduše, uglavnom plaćaju).
E baš, gledajući na svakom ćošku oglase za te “slobodne aktivnosti”, razmišljam o mom sestriću i sestričini koji žive u malom mestu u unutrašnjosti. Mogu da ih zamislim u gotovo svakoj od tih školica, ali…za njih je to samo san!
Vuk je svestrano dete..sa četiri godine znao je da čita (i ćirilicu i latinicu), ima sjajnu sposobnost da gotovo fotografski pamti brojeve i podatke, a i odličan je učenik.
Sa 12 godina opasno dobro igra Slagalicu i ima mnogo želja! Voleo bi Vuk da neko radi s njim pred takmičenja iz matematike, istorije, srpskog, voleo bi da nauči što više stranih jezika, da glumi (to doduše i pokušava u susednom mestu, ali ta škola više ne radi nego što radi), da pliva i trenira različite sportove (dok ne nađe ono što mu najviše odgovara). Nažalost, sve će to ostati samo želje jer u selu u kojem živi nema nikakve šanse da ih i ostvari.
Škola u koju ide jeste solidno opremljena i pamti mnogo bolja vremena, ali nastavnici koji uglavnom dolaze po potrebi iz obližnjeg grada, nemaju vremena (a verovatno ni mnogo volje) da se bave jednim Vukom koji svašta želi. U selu, istine radi, postoje neki sportski klubovi, ali to su već uigrani timovi u kojima uglavnom nema mesta za amatere poput njega. O školi stranih jezika ili dodatnim časovima informatike ne vredi ni govoriti.
.jpg)
Foto: Unsplash
Vukova sestrica Jovana ima četiri godine i prava je umetnička duša. Voli da igra i peva i mogu baš lako da je zamislim u nekoj školi baleta, plesa, na folkloru ili u horu. Moglo bi to i da se ostvari da živi u mestu u kojem se “isplati” organizovati takve aktivosti za decu Jovaninog uzrasta.
Nažalost, sve se svelo na to!
U velikim gradovima se “isplati”, u varošicama i selima ne. Tu je kraj priče!
E pa ne ne bi smelo baš tako i da ostane ako želimo ono čega su nam “puna usta” – bolji natalitet, spasavanje sela i smanjenje ekonomske migracije.
Reći će mnogi da je ovo nebitno u poređenju sa ekonomskim razlozima zbog kojih ljudi beže sa sela i iz zemlje, ali ja sam sigurna da nije tako!
Ljuti me kad čujem da je škola u nekom malom selu “veliki trošak” i da se mora zatvoriti iako ima još nekoliko dečaka i devojčica koji je pohađaju! Šta drugo da u toj situaciji urade njihovi roditelji nego da se presele u grad? Kakvu poruku im kao društvo šaljemo?! Da su oni i njihova deca “prevelik trošak”?!
Krajnje je vreme da se menjamo, da shvatimo da je ulaganje u decu i njihovu budućnost prioritet, a ne bacanje para. Jovana, Vuk, ali i svi njihovi vršnjaci, bez obzira gde žive, moraju da imaju jednake uslove, mogućnosti i priliku da razvijaju sve svoje sposobnosti.
Tamo gde ne postoji interes da se otvaraju privatne škole i radionice, gde roditelji jednostavno nemaju novca da deci obezbede takve časove, mora da “uskoči” država jer, na kraju…valjda baš zbog toga i postoji!!!
Izvor: RTS
Komentari (0)