Banka polnih ćelija bez ijednog donora

Parovi koji se bore sa neplodnošću godinama su čekali na otvaranje Banke reproduktivnih ćelija u Srbiji, a kada je ona otvorila vrata pojavio se novi problem – posle gotovo tri nedelje niko nije došao da donira jajne ćelije i spermatozoide, piše “Politika”.

Zbog toga će, piše list, neki supružnici, kojima je svaki dan bitan kako bi što pre ušli u proces vantelesne oplodnje, morati šansu da okušaju u nekoj drugoj državi. I da za to plate.

Prema nezvaničnim statistikama, u našoj zemlji svaki šesti par, odnosno oko 300.000 supružnika ima problem sa sterilitetom, a kod mnogih je jedini lek upravo donacija reproduktivnih ćelija, zbog čega je važno postojanje državne banke ćelija.

Postavlja pitanje da li su ljudi dovoljno informisani da tako nešto postoji kod nas, ali i da li bi interesovanje bilo veće kada bi se za tu vrstu donorstva dobijao novac jer je predviđeno da oni koji doniraju ne dobijijau nikave nadokande.

– Parovi i dalje za donaciju odlaze u inostranstvo jer u Srbiji nema doniranog materijala. Donora u Srbiji ima, javljaju se i nama, ali nema smernica Ministarstva zdravlja kako bi oni mogli da doniraju svoj materijal. Testiranje donora je pitanje za koje treba rešiti praktične probleme. Gde će se donori testirati i u kojoj ustanovi? Da li je potrebno da čekaju na šalteru za upute za analize? To su neki problemi – naglašavaju u Udruženju “Šansa za roditeljstvo”.

S druge strane u Ministarstvu zdravlja kažu za “Politiku” da se na njihovom sajtu, kao i na elektronskoj stranici Kliničkog centra Srbije, ustanove gde se banka nalazi pri Klinici za ginekologiju i akušerstvo, nalaze sve informacije, ali da će raditi na tome da još više informišu ljude o tome koliko je važno donirati reproduktivne ćelije i pomoći drugim ljudima da se ostvare u ulozi roditelja.

Navode da je zabranjeno svako nuđenje i darivanje reproduktivnih ćelija ili embriona radi sticanja imovinske ili bilo kakve druge koristi, kao i trgovina ili posredovanje u njihovoj trgovini. Izbor, testiranje i procenu davaoca obavlja banka.

– U opremu banke uloženo je oko milion evra. Doneti su neophodan zakon i svi podzakonski akti kako bi se ova oblast precizno definisala. Pozivam građane Srbije da se uključe u projekat kako bi bilo što vise donatora i kako bi što više parova bez dece dobilo potomstvo – dodao je ministar zdravlja dr. Zlatibor Lončar.

Dragana Krstić iz Udruženja “Šansa za roditeljstvo”, smatra da je potrebno vreme da se donori prijave i testiraju, a tek nakon toga treba da se pristupi uzimanju donorskog materijala.

– Predstoji dug put do toga da građani budu edukovani na temu donacije. To ne može za kratko vreme jer je potrebno promeniti svest ljudi o toj proceduri. Mnogi ne znaju ni šta tačno to znači. Potrebno je probuditi altruizam u svesti naših građana i približiti im da je nekim parovima i pojedincima donorski materijal jedini uslov da se ostvare kao roditelji. Tako veliku promociju može samo država da uradi uključujući i javnost koja isto tako može mnogo da utiče. Za sada još nema ni državnog registra u koji bi se upisivali svi zainteresovani donori i tako vodila evidencija o njima – naglašava Krstićeva.

Ovu oblast, kao i čitav proces vantelesne oplodnje, prati čitav niz predrasuda. Krstićeva kaže da se uglavnom veruje da su deca dobijena iz ovih postupaka veštačka deca, da su “smućkana” u laboratorijama i da im nešto fali čim nisu začeta prirodno, piše “Politika”.

Donatorstvo reproduktivnih ćelija je okarakterisano i kao kloniranje i kao usvajanje i kao surogat među ljudima jer nema dovoljno informacija o tome u javnosti. Postoje razni tabui koji se vezuju za decu dobijenu donorskim materijalom, pa mnogi ljudi kriju da su dobili decu kroz proceduru donacije zbog predrasuda i osude društva. Ali, da li bi se više ljudi interesovalo kada bi se usluga plaćala?

– Mi verujemo da osobe koje žele da doniraju materijal imaju visoko razvijenu svest o ovoj problematici i teško je reći da bi ih bilo više ako bi novac bio dodatni motiv. Darivanje je opredeljeno tako da materijal jednog donora može da dobije jedan par ili pojedinac pa ako se u tom jednom slučaju ne dobije dete onda se materijal dodeljuje sledećem paru ili pojedincu. Samim tim broj davanja materijala je ograničen pa ne bi bilo moguće tu doći do zarade – ističe naša sagovornica.

Da bi bio donor, muškarac mora da ima do 40 godina, a žena do 34 godine, a neophodno je i da se urade analize koje su propisane pravilnicima. Važno je i da donori ne boluju od hroničnih bolesti, da nemaju dijagnozu demencije i da nisu stupali u homoseksualne odnose u poslednjih 5 godina, kao i da poseduju optimalnu telesnu težinu.

Davaoci moraju da se testiraju kako bi time bile isključene virusne i bakterijske infekcije i bolesti, hemofilija i drugi poremećaji koagulacije, cistična fibroza, a u nekim slučajevima i tropske bolesti (na primer, HIV infekcija, Be i Ce hepatitis, sifilis, gonoreja, hlamidija, mikoplazma, ureaplazma, hemofilija i drugi poremećaji koagulacije). Podaci u donorima se čuvaju u tajnosti i predviđeno je da budu zaštićeni. Propisima je određeno i da žene bez partnera mogu da dobiju reproduktivne ćelije i na taj način postanu majke.

Podatke o davaocu, isključivo od medicinskog značaja, može tražiti dete začeto reproduktivnim ćelijama već sa 15 godina ukoliko su medicinski podaci od značaja za njega, budućeg supružnika ili vanbračnog partnera ili za njihovo potomstvo. Iste podatke može da traži i zdravstveni radnik koji leči dete.