MAMA HEROJ: Majčinstvo mi je zauvek promenilo pogled na svet

Šta ju je navelo na ovaj herojski potez, pitali smo Ninu. …

Kada doživimo neka iskustva, a složićete se da su iskustva koja imamo sa našom decom ipak nešto najjače što možemo da osetimo, zauvek nam se promeni način na koji poimamo svet i ljude u njemu.

Ni vi sami više niste ista osoba kakva ste nekada bili, i vrlo brzo potom shvatite da se ništa u životu ne podrazumeva. Moje lično životno iskustvo prevremenog porođaja i svega onoga što mi je upravo to iskustvo donelo je neposredni motiv i povod za ovaj moj gest. Budući da sam tokom proteklih godina bila okružena ženama herojima, shvatila sam koliko su te žene snažne, ali u isti mah potpuno izložene jednom kontinuiranom stresu koji ih nagriza iznutra. 

Od spolja se nekome može učiniti da se te majke ne razlikuju mnogo od drugih majki, ali kada pogledate iza tog pogleda, vi vidite strah, zebnju, ponekad nemoć i nadasve ogromnu nesigurnost koju za njih nosi razmišljanje o budućnosti. Šta će biti sa njihovom decom, kako će se društvo ophoditi prema njima kada njihovih roditelja ne bude bilo? I sve to me je upravo podstaklo da ovde i sada, u ovom trenutku, želim da im pomognem, i da im – kada već ne postoji način da im odagnam razmišljanja o budućnosti – pomognem da bar poneki sat u njihovom životu bude za nijansu lakši za organizovati i živeti u njemu. 

Ja slobodno mogu reći za sebe da se moj život nekako može podeliti na život do prevremenog porođaja i život nakon prevremenog porođaja. U životu nas mogu zadesiti raznorazna iskustva, ali su način na koji odreagujemo na njih, kao i uvidi koje steknemo, ono što se na kraju računa kao najvažnije. Moja Lana je danas zdrava petogodišnja devojčica, koja ima svoje potrebe, želje i aktivnosti, ali je i dalje dete, kao i svako drugo dete, kojoj je najpotrebnija majka. Nas dve smo prošle zaista mnogo, od bolnica, terapija i tretmana, ali sam danas, posmatrajući sa ove distance i sebe i nju, ponosna na obe, na njenu snagu i volju, i na svoju tadašnju čvrstu odluku da se pobrinem za obe i učinim sve što je u mojoj moći da jednog dana obe budemo nasmejane i srećne.

Moja pomoć drugom detetu nema toliko veze sa njenom samostalnošću koliko ima veze sa mojim iskrenim verovanjem da nekada najviše pomažete sebi tako što pomažete drugome. Kada slušam priče roditelja autistične dece, ono što izaziva najdublje saosećanje u meni i najdublji respekt kada uopšte progovaram o njima, je da nikada nisam čula da izgovaraju “moj sin ima autizam” ili “moja ćerka ima autizam” već sve to smeste u množinu “Mi imamo autizam” i time shvatite apsolutno sve, da za njih ne postoji jednina, već jedna iskrena svest o tome da je autizam obojio i boji svaki udah svakog člana njihove porodice.

Malo je reći da sam zaprepašćena, u najpozitivnijem mogućem smislu, reakcijom na moju objavu. Ono što me najviše raduje, budući da ja nisam ponudila svoju stručnu pomoć pri čuvanju autistične dece, već pomoć majkama te dece, je da su ovom objavom životi tih majki osvetljeni, da su nadam se izvučene iz senke i da će se njihov položaj u ovom društvu promeniti. Da će se razviti saosećanje unutar šire porodice, da će se odnos poslodavaca prema njima promeniti, da će imati razumevanja za njihova česta odsustva zbog kontrola i tretmana, da će se sistemski i nekim konkretnim merama te porodice osnažiti, jer na kraju krajeva, 21.vek je za mene izgubljen vek ako se budemo sve više udaljavali od ideja humanosti, saosećanja i pomoći i time približavali jednom potpuno dehumanizovanom društvu.