U vremenu kad nasilje poprima razmere na nivou epidemije, nemamo pravo da čekamo još jednu žrtvu! Nemamo pravo da ćutimo, nemamo pravo da okrećemo glavu, a posebno nemamo pravo da svojim rečima ili delima bilo kakav vid nasilja opravdavamo!!!
To može biti tvoja mama, tvoja sestra, tvoja ćerka!
Kako god se ona zvala i kojim god se poslom bavila.
“Nekad se znalo…” Mnogo toga se promenilo u odnosu na vreme kada su naše bake ćutale i trpele jer „tako je moralo”, jer se znalo gde je ženino „mesto u kući” . Radile su ono što su od njih tražili i niko ih nije pitao kako im je. One su živele ceo svoj život ubeđene da su ćutanje, odobravanje, poniznost, žrtva jedino „oružije” da prežive.
I dalje se u našoj svesti nalaze te iste bake, arhetipovi od kojih izgleda ne možemo pobeći. Otuda komentari tipa: „Sama je tražila”, „Da valja, ne bi se toliko puta udavala”, „Ko je terao da čačka po njegovom telefonu”, „Da žene nisu tolike kučke, muškarci ne bi bili nasilni”, “Znala je za koga se udaje” i slični.
„Nekad treba držati jezik za zubima” ili „ćuti i trpi” su saveti zbog kojeg su mnoge žene izgubile život.
Zato razmislite, svaki put kad na bilo koji način opravdate bilo koji vid nasilja, bilo da je reč o ženi, deci, muškarcima (koji takođe trpe nasilje).
Foto: Shutterstock
Slično je i sa nasiljem nad decom i tim strastvenim držanjem fizičke kazne kao oružja bez kojeg ne možemo ili ne umemo da vaspitavamo svoju decu.
“U ono naše vreme znalo se, slušaš starijeg ili ti se sprema kaiš”. Decu su tukli čak i u školi, a batinjanje je pronalazilo svoje mesto i u dečijim pesmama.”
“Lako je prutu da se sokoli, dok bije decu, njega ne boli”.
Zabrani fizičkog kažnjavanja dece protive se mnogi roditelji ali i stručnjaci.
Kažu “Ništa nam ne fali”!
Zaista?!
Pa kako smo onda postali tako bahati, slepi i oguglali na svaki vid nasilja. I to u meri da pojedine vidove nasilnog ponašanja čak i ne prepoznajemo kao takve.
Koliko ljudi odreaguje kada vidi kako se deca mlate na ulici? Da li biste rekli nešto u prolazu dečaku koji devojčicu naziva pogrdnim imenima? Da li biste prijavili komšinicu koja tuče svoju decu?
Sećate se snimaka nasilja u učionici u kojoj deca koja “ne učestvuju” samo sede i posmatraju. I mi to isto radimo. Još gore…
Nasilje u medijima, rialitima i sličnim programima da i ne spominjemo.
I ćutimo. U najmanju ruku ćutimo, ako svojim poganim komentarima i ne odobravamo!
Razmislite o tome šta radimo! Posledice u ogromne, i nepopravljive!
Nasilje nema opravdanje!
Odobravanjem nasilja i sam postaješ NASILNIK!
Ćutanje i skretanje pogleda na drugu stranu, takođe je znak odobravanja!
Komentari (0)