Može li partner stvarno da vam pomogne na porođaju?

Istraživanje na univerzitetu u Koloradu pokazalo je da je samo dodir partnera dovoljan da pokaže empatiju i ublaži osećaj bola.

Žene su prijavile blaži bol u eksperimentima kada je partner bio uz njih u prostoriji i držao ih za ruku.

Zato stručnjaci kažu da dodir pun ljubavi može da bude najbolji “lek” koji muškarac može da ponudi svojoj partnerki na porođaju.

Nakon što je držao svoju suprugu za ruku na porođaju, istraživač Pavel Goldstin pitao se da li držanje za ruku može da utičaj na osećaj bola.

“Bio sam u porođajnoj sali i nisam imao pojma kako da pomognem svojoj ženi. Pitala me da je držim za ruku, da ne pričam puno, samo da joj držim ruku, i kaže da joj je to mnogo pomoglo.”

Goldstin je taj scenario ponovio u laboratoriji, kada je zajedno sa svojim timom našao 23 para volontera, starosti između 23 i 32 godine. Svi su potpuno zdravi, ne koriste nikakve lekove i svi su u ljubavnoj vezi. Takođe, ovi parovi za sebe kažu da su u ozbiljnoj vezi, žive zajedno najmanje godinu dana i vole svoje partnere.

Učesnice eksperimenta su zatim izložene bolu u vidu vreline na jednoj ruci, u četiri različite situacije: kada su same u sobi, kada je sa njima i partner, ali ih ne drži za ruku, i kada ih partner drži za ruku, kada za ruku drže stranca.

Ispostavilo se da žene osećaju znatno manje bola, prema sopstvenim procenama, kada za ruku drže svog partnera. S druge strane, stranac koji ih je držao za ruku, kao ni samo prisustvo partnera (bez držanja za ruku) nisu bili od velike pomoći.

Naučnici kažu da se to biologija sinhronizuje sa našim osećanjima prema partneru.

Zanimljivo u vezi sa ovim istraživanjem je i to da je nivo empatije muškaraca takođe uticao na bol koji osećaju žene. Što su oni smatrali bol koji žene osećaju većim, to su više empatije izražavali, a utoliko su one imale veće olakšanje kada ih partner drži za ruku.

Goldstinov i njegov tim tako su pokazali da empatija utiče na ljudsku fiziologiju. Uostalom, i fizika i bihejvioralne nauke dokazale su da se stvari i ljudi vremenom sinhronizuju.

Naime, dva sata sa klatnom koja se nalaze u istoj prostoriji utiču međusobno, tako da na kraju njihova klatna postaju usklađena. Slično se dešava i sa ljudima – disanje i rad srca vremenom postaju usklađeni.

I to se, u izvesnoj meri, dešava svima, kao deo ritma komunikacije.

Nakon ovih eksperimenata, Goldstin kaže da je “dodir alat kroz koji se prenosi empatija”.