Zašto je sakupljanje sličica dobro za vaše dete?

– Pre nego što objasnim zašto je sakupljanje sličica dobro, samo bih rekao nekoliko reči o tome koliko roditelji greše i često daju deci potpuno beskorisne igre, pa čak i dozvoljavaju štetne aktivnosti, misleći da je to nešto korisno. Sve je više dece sa razvojnim smetnjama, disleksijom, diskakulijom, a poremećaj govora ima skoro svako drugo dete, a sve to ima uzlazni trend i moramo pre svega edukovati roditelje, jer oni su prvi i najvažniji učitelji.

Sakupljanje sličica je jako korisna igra, preporučio bi svakom roditelju da uvede svoje dete u svet sličica, bez obzira da li se radi o muškoj ili ženskoj deci. Da bi to bolje razumeli, ukratko bi samo objasno da razvoj intelektualnih sposobnosti zavisi od genetike i okruženja. A to smo zaboravili, jer očigledno sve manje mislimo o okruženju svog deteta. A još važniji podatak na koji moramo posebno da obratimo pažnju kada vodimo računa o okruženju deteta, jeste da se veze između moždanih ćelija intenzivno razvijaju tek posle rođenja, a najviše do pete, i još do sedme i do dvanaeste godine. Posle toga i dalje se stvaraju nove veze u mozgu, ali ne tako brzo i dinamično kao u detinjstvu. Postoji medicinski dokaz da intelektualne sposobnosti zavise od broja tih veza (sinapse), pa je jasno koliko je detinjstvo  važan period za razvoj deteta.

Interesantno je kako sličice pomažu, jer često me na predavanjima pitaju kako je moguće da toliko propagiram sakupljanje sličica (kao da radim za kompaniju PANINI), pa je potrebno znati da na razvoj matematičko logičkog razmišljanja utiču igre klasifikacije (kada dete mora da razvrsta kocke po bojama – plave, zelene, bele…) i serijacije (kada dete poređa različite kocke po veličini – najveća, srednja, manja, najmanja…). U većini država postoje ove igre u vrtićima, ali su one tako osmišljene da dete mora da gleda u igračke i da uradi zadatak. To je konkretna klasifikacija i serijacija. U programu NTC UČENJE koji sprovodimo u već 16 država Evrope, uvodimo igre misaone klasifikacije i misao ne serijacije, a tu su sličice jako važne. Dete koje sakuplja sličice uči jako puno stvari. Imena fudbalera, iz kojih su država, zatim za koji tim igraju osim svoje reprezentacije, uče čak i datume rođenja, svaki dan gledaju u svoj album, broje koliko im jos nedostaje da ispune album, imaju svoje duplikate koje razmenjuju sa prijateljima, pa čak u igri odnesu 2-3 sličice ili izgube 2-3-4 sličice, pa su radosni ili tužni, ali to sve spada u jednu lepu i korisnu igru. A ponekad prilikom menjanja jako dobro znaju da procene koliko vredi koja sličica, na primer ako mu fali 5 sličica da popuni album, dete je spremno da da mnogo više sličica za tih 5 i sl.

– Nažalost, i tu igru mi roditelji možemo da im pokvarimo. Naime, i ja sam imao primer sa mojim sinom, kada je pre 4 godine sakupljao sličice PANINI (FIFA WORLD CUP 2010). Imao je tada 7 godina i jedno popodne mi je prišao i pitao me: „Tata, šta radiš, mogu li nešto da te pitam?”

Ono što sam primetio je da je šake držao kao da pere ruke i tako sa isprepletenim prstićima mi rekao odmah posle prvog pitanja: „Ma nema veze, neću da te pitam jer ćeš se sigurno naljutiti ako TE TO PITAM.” Rekao sam da može slobodno da me pita, ali se okrenuo i otišao i još jednom ponovio da je bolje da me ne pita.

To mi je četvrto dete, tako da imam dosta iskustva i video sam da se radi o pokušaju manipulacije, pa sam ga pustio. Nije prošlo ni dve minute, opet dolazi do mene, a kada sam video da prilazi, zatvorio sam novine koje sam čitao i reka da slobodno pita to što želi, jer ne radim ništa i čekam ga da me pita. Tada je u dahu izgovorio, dosta brzo: „Znam da to nije tačno, ali samo da ti kažem da Igorov tata više voli Igora nego ti mene.”

To je stvarno slaba tačka za svakog roditelja. Da je to rekao mami, verovatno bi zaplakala i ispunila želju svom tužnom i nesrećnom detetu, kako bi mu dokazala svoju ljubav. Sreća pa mama nije bila prisutna i pitao sam Danila zašto tako misli. Rekao mi je da je Igor već ispunio album sa sličicama, jer mu njegov tata svaki dan kupi po 20 kesica i objasnio mi je da je to zato jer Igorov tata jako voli Igora.

Stavio sam sina u krilo, zagrlio i objasnio da Igor neće znati kako se zovu igrači, da neće znati za koje timove igraju, neće znati ni druge važne detalje, npr. kada i gde su rođeni, ali Danilo je insistirao da mu kupujem više sličica. Do tog momenta dogovor je bio po jedna kesica na dan, ali sam malo popustio i rekao sam da će i dalje biti po jedna kesica na dan, ali da će subotom i nedeljom dobijati po 2 kesice.  Zbog toga je moje dete sakupljalo sličice 2 meseca.

Svaki dan Danilo je gledao svoj album i prebrojavao koliko mu sličica nedostaje. Imao je uvek oko 20-30 duplikata koje je koristio da se menja sa drugom decom da bi dobio one koje mu fale. Znao je da retke sličice više vrede, da može za njih da dobije u razmeni 2 ili 3 druge sličice. Ponekad su igrali tapkanje ili su bacali slike pod neki zid kako bi mozda pobedili i odneli 3-4 sličice i na taj način je osećao veliko zadovoljstvo ili ponekad tugu ako izgubi nekoliko duplikata. I tako je dva meseca razvijao misaone serijacije i klasifikacije po ceo dan, igrao se sličicama i razvijao finu motoriku, vikendom obilazio igrališta da bi mogao da se menja i nabavi sličice koje mu nedostaju.

Naravno je da je bolje da taj proces traje mesec dana ili čak i duže, a ne da dete ispuni album za desetak dana. Nije potrebno pokazivati ljubav tako što kupimo puno sličica, igračaka, najnoviji tablet ili video-igrice. Zapravo puno igračaka neće biti stimulativno za razvoj deteta. Nisam psiholog, ali mislim da dete kome ugađamo i kupujemo sve što poželi može razviti čak i neke negativne osobine (sebično, samoživo dete, nizak prag tolerancije ako mu se ne kupi to što traži, uči da manipuliše sa roditeljima).

– Prepoznavanje zastava i igrača je samo početak. Ima tu još puno igara koje podstiču razvoj intelektualnih sposobnosti, pre svega klikeri, salvete, automobili itd. Inače prepoznavanje simbola je osnova za razvoj misonih klasifikacija i serijacija, za koje znamo da pomažu razvoj matematičko logičkog razmišljanja. A sličice su jako dobro sredstvo za taj razvoj, jer roditelji mogu da pitaju dete koje svaki dan gledaju u svoj album „na kojoj zastavi ima plava boja” ili „na kojoj zastavi je krst” ili da kupe globus i da gledaju gde se nalaze države koje je naučio sakupljajući sličice.

A kada nađe gde se nalaze te države (na globusu ili atlasu sveta), onda roditelji mogu da pitaju dete koja država je veća: Brazil ili Italija, a mogu čak da pitaju da poređa bez gledanja 3 ili 4 države po veličini (Belgija, Brazil, Bosna, Nemačka). I naravno, da podstiču dete da ide da razmeni duplikate, da nauče da igraju neku od igara koje smo svi mi igrali kada smo bili mali (bacanje slicica pod zid, takpanje, par-nepar i slično). Taj deo programa je samo 10% od NTC seminara, koje sprovodi Društvo vaspitača Vojvodine i Savez učitelja Srbije. A objavili smo i knjigu „IQ deteta, briga roditelja”, gde ima korisnih saveta za roditelje, kako bismo im pomogli da što bezbednije sprovedu dete putevima detinjstva i da ne naprave greše koje mogu oštetiti razvoj deteta.