Ima noći kad ni ljuljanje, ni pevušenje, ni prebacivanje bebe u roditeljski krevet ne pomaže. Beba budna, orna za igru i skakanje po krevecu, a vama oči na pola koplja jer ste tek zaspali. I šta ćete, kud ćete, vi s bebom u dnevnu sobu. Obe umotane u ćebe. Vi dremkate, ona gleda Baby TV ili neki drugi kanal koji joj se dopada.
I to je samo početak…
A onda za godinu-dve ide sledeća scena… Vaš trogodišnjak neće da se svrti za stolom. Jurite ga sa tanjirom graška, molite da uzme makar dva zalogaja, a onda jurite izvadite ručak iz rerne, pa onda opet molite da uzme još jedan zalogaj. On trči po kući kao da ga lavovi gone, vi na izmaku snage. I šta ćete, kud ćete, puštate Pepu Prase na TV-u. Klinac, ne primećujući da ste dodali još jednu kutlaču graška, prazni tanjir po drugi put.
Onda za godinu-dve unosite TV u dečju sobu da bi čedo moglo na miru da gleda crtaće kako biste vi imali makar malo mira za odmor ili za nagomilane obaveze. A kad prođe još godina-dve vi počinjete da se iščuđavate nad jezivim muzičkim ukusom rođenog deteta, činjenicom da zna imena likova iz rijaliti programa, ali i onih iz srpskog parlamenta.
.jpg)
Ako vam se ovaj scenario ne dopada, pogledajte preporuke Američka akademija za pedijatriju (AAP) koja je odredila koliko vremena deca smeju da provedu ispred televizora:
- Bebe do 18 meseci – ni minut, ako se ne računa vreme koje dete provodi u dnevnoj sobi u kojoj je uključen TV, ali ne i kanali sa sadržajima za decu.
- Deca od 18 meseci do 24 meseca – ne više od 10 do 15 minuta, ali u društvu roditelja.
- Predškolci – ne više od sat vremena dnevno, ali samo ako gledaju edukativne emisije primerene uzrastu i to u društvu odrasle osobe koja im može pomoći da razumeju ono što vide.
- Deca od 8 do 18 godina – roditelji treba da postave jasne granice i da odrede koliko vremena dnevno, a svakako ne više od dva sata, dete sme da provede ispred televizora. Roditelji treba jasno da definišu šta su primereni, a šta neprimereni sadržaji i da naglase da TV nikako ne sme da im krade vreme za spavanje, učenje i fizičku aktivnost.
A kako je sve ovo lakše reći nego učiniti, naročito kad roditelji nemaju snage ni za sebe, a kamo li za dečja pitanja ili svađu, izvesno je da će klinci koristiti svaku priliku da zgrabe daljinski i da se „parkiraju” ispred TV-a. Ako se to desi, ne krivite sebe, a ni njih, već razgovarajte o onome što gledaju, prenesite im sopstvena uverenja i vrednosti. Ako se na ekranu pojavi nešto što ne odobravate, isključite televizor i objasnite u čemu je problem.
Zapitkujte ih šta oni misle o situacijama, događajima ili osobama koje gledaju, šta misle o određenim postupcima, šta misle o scenama nasilja ili seksa, o ratu, o radu ili o razlikama, ali pitanja svakako prilagodite njihovom uzrastu.
Koristite TV programe da biste im razjasnili neke zbunjujuće situacije i izrazili svoja osećanja o teškim temama kao što su ljubav, narkomanija, alkoholizam, diskriminacija, LGBT prava, vršnjačko i svako drugo nasilje.
I još nešto… Nemojte da psujete, kunete i vređate ni političare, ni strane državnike, ni ljude određene boje kože, ni igrače i navijače rivalskih klubova.
Deca uče od vas, a vama se takvo njihovo ponašanje sigurno ne bi dopalo.
Izvor: www.decjisajt.rs
Komentari (0)