Ako je u državi Danskoj od samo četiri i po miliona stanovnika, nešto trulo samo jednom Hamletovom oficiru, a većini stanovnika ove skandinavske zemlje to stabilna država koja im daje šanse za normalan život, zašto su onda Srbi u paranoičnom strahu kako će izgledati naša zemlja ako nam se u daljoj budućnosti smanji broj stanovnika?
Da je Srbija zemlja jedinaca, govore i rezultati poslednjeg popisa stanovništva-svaka druga porodica ima jednog naslednika. A svaka treća porodica u Srbiji nema nijedno dete piše “Politika”.
U poslednje dve decenije više se nego udvostručio broj porodica sa jednim detetom, a stručnjaci kažu da je u pitanju direktna posledica recesije. Da li je to novi oblik tradicionalne porodice? Ostaje li svet na jedincima? I može li Srbija da postane uspešna država ako bude imala manje od sedam miliona stanovnika? Društvo koje neće panično prebrojavati stanovništvo već će građane obrazovati i upotrebiti ne samo da ne postanemo obično sećanje u istoriji čovečanstva, već društvo koje se izdiglo iznad statističkih predviđanja i postalo ono što potenciramo: “motor Balkana”?
Ovo pitanje se dodatno nameće posle nedavnih rezultata popisa koji je pokazao da je građana Srbije za skoro pola miliona manje nego pre deset godina, i zbog toga sve uvreženijeg uverenja da će naš narod sa padom nataliteta izumreti.
.jpg)
Sagovornici Nedeljnika se slažu da većina naroda nema tako izražen strah za sopstvenu budućnost, što se tumači kao jedan od pokazatelja nestabilnog sistema u kom živimo. Međutim, Srba, bez Rusa naravno, ima više od sedam miliona. A ako bacimo pogled na razvijene zemlje, ili bar one koje važe za razvijenije od nas videćemo da Slovačka, Slovenija, Finska, Norveška, pa i Irska i sve skandinavske zemlje imaju manji broj stanovnika, što im ne smeta da svojim građanim kreiraju uslove za nešto što se zove “normalan život”. Da li to znači da problem sa depopulacijom u sebi krije i neke pozitivne efekte i da se kod nas radi samo o konstantnom osećaju ugroženosti?
Jer, pre svega treba imati u vidu da popisi koji su ovih godina sprovedeni u većini zemalja, pokazuju da natalitet nije samo problem Srbije, već i svih okolnih zemalja. Rumunija je pala na 19 miliona stanovnika, Bugarska sa 9 miliona iz 1989. na 7,3 ove godine. A procentualno najveći pad stanovnika je na ovogodišnjem popisu zabeležila Albanija koja ima 300.000 ljudi manje, što je više od 10 odsto tamošnje populacije. Ovo je posebno zanimljivo jer se kod nas veruje da upravo oni natalitetom ostvaruju svoje istorijske ciljeve.
Kako za Nedeljnik kaže ekonomista Goran Nikolić, depopulacija je naša neminovnost, jer živimo u zemlji u kojoj prosečna majka rodi manje od jednog i po deteta.
“Rešenje prosto ne postoji. Moramo da prihvatimo da će se u budućnosti smanjiti broj stanovnika Srbije, a pored svih negativnih pokazatelja depopulacije, treba da se okrenemo i pozitivnim aspektima. Činjenica je da ćemo mi postati zemlja jedinaca, što će i karakterološki uticati na razvoj naše nacije. Veći broj jedinaca, po teoriji, podrazumeva i ekonomski stabilnije ljude. Jer, to su ljudi koji će imati duplo veću imovinu u nasledstvu. Ako roditelji imaju jedno dete, ulažu više u njegovo obrazovanje nego kada imaju dva deteta. A nasledstvo i obrazovanje su dva osnovna faktora koja utiču na šanse za uspeh u životu”, kaže Nikolić.
Naš sagovornik ističe da takav razvoj demografske slike Srbije može da ima i uticaj na ekonomske parametre. On, naime, napominje da je siromaštvo veće u zemljama gde su brojnije porodice sa više dece.
“Nekada je smrtnost bila veća i zbog toga su ljudi rađali više dece. Danas ta smrtnost praktično ne postoji. Smanjivanje stanovništva jeste negativan trend, ali će vremenom to postati normalno stanje. Imaćemo po stanovniku u proseku više nekretnina , ali i veći BDP. Kada budemo imali veći broj Srba koji imaju stan, završen fakultet i posao, odlazak na Zapad će postati redak slučaj. Ljudi neće biti za to motivisani kao danas”, priča Nikolić.
Po istraživanju Galupa u Americi, do 1967. godine, oko 77 procenata ljudi porodicu sa troje ili više dece smatralo je idealnom. Danas je načešći odgovor- najviše dva deteta. Ivan Marinković, istraživač-saradnik Centra za demografska istraživanja Instituta društvenih nauka kaže da je najvažnije da imamo “stabilno društvo, bez previše varijacija” čak i po pitanju broja građana.
“Država mora što pre da odluči kakvu Srbiju hoće, da li će to, možda, biti multietnička sredina kao Amerika, koja će broj stanovnika održavati migracijama. Sve je više parova bez dece ili s jednim detetom i takav život je na pozajmljenom vremenu, zbog čega nije održiv. Država svojom politikom treba da podstiče rađanje, ali je to sve na duži rok i bolje je raditi na preventivi jer ni bogatije zemlje nemaju lako rešenje za ovaj ozbiljan problem”, kaže Marinković
Milan Petričković, profesor na katedri za socijalnu politiku i socijalni rad FPN-a kaže da država mora nešto da preduzme po pitanju nataliteta, ali ističe da i mnogo organizovanije zemlje nemaju lakih rešenja. On napominje da ne mora da se sve uzme tako tragično ako Srbija iskoristi potencijale jedinaca.
“Ne treba ići po svaku cenu na kvantitet bez kvaliteta jer nam nije cilj da postanemo zemlja siromaha. Antropološki posmatrano, zbog običajnog koda zabrane ukrštanja do četvrtog kolena možemo računati na decu natprosečnih rezultata. Ali, imamo drugi problem, moramo imati uslove humanog življenja, popraviti kvalitet života rođene dece. Jer šta ćemo onda ako i to malo obrazovane dece ode u inostranstvo za boljim životom, što je stalni trend. Pitanje je šta pojedinac može da učini ako mu se ne pruži ništa”, kaže naš sagovornik.
.jpg)
Vera Despotović-Stanarević, rukovodilac Savetovališta za brak i porodicu, s druge strane, kaže da svakoj porodici treba dozvoliti da sama proceni svoje resurse i koliko ima kapaciteta da podigne dece bez iscrpljivanja.
“Mnoge porodice ne mogu da potomstvu obezbede golu egzistenciju i bilo bi pogubno očekivati da urade nešto zbog društva. Problem je što smo prošli kroz strašna socijalna, ekonomska i politička previranja poslednjih 20-ak godina i što se to se prelilo na porodice. Kako da očekujemo da pojedinac razmišlja o društvu, kad društvo ne razmišlja o pojedincu i porodici. U vremenu krize među polovima i nemaštine nerealno je očekivati od porodice da razmišlja šta će biti za 100 godina”, kaže ona.
Istraživanja pokazuju da jedinci najčešće potiču iz srednje klase, srednje ili visoko obrazovanih roditelja i da po odrastanju ostaju u tom socijalnom sloju. Psihoterapeut Marina Paunović ističe da ne treba brinuti da će Srbija kao zemlja jedinaca postati i zemlja razmaženih. Jer, suprotno predrasudama o “jedincima”, nekad se zaboravlja da su i prvorođena deca u mnogočlanoj porodici u nekom smislu “jedinci” jer su u početku dobijali najviše pažnje.
“Predrasuda je da su jedinci sebični, razmaženi, egoisti, zakerala, bezobzirni. Čak, naprotiv, nauka je dokazala da su veoma društveni, druželjubivi, veoma rado pozajmljuju drugima, bolje se povezuju s ljudima i lakše stupaju u kontakt jer ako izostanu spoljni kontakti, jedinci će ostati bez ikakvog društva. Prema istraživanjima jedinci se lakše zapošljavaju, ne iskorišćavaju druge i imaju veći senzibilitet prema ljudima iz okoline jer su nepodeljeno dobijali roditeljsku ljubav. Imaju potrebu za skladom sa okolinom. Prilagodljivi su jer su se od detinjstva navikavali na druge ljude koji su ih čuvali, tako da znaju da funkcionišu u “malom timu”. Vrlo često su jako samostalni, zauzimaju čvrst stav i znaju šta žele”, kaže ona.
Ona napominje da je u knjigama tipa “Ko je ko” u gotovo svim razvijenim zemljama sveta oko 40 odsto onih koji su odrasli kao jedinci, što potvrđuje njihovu uspešnost. Oni su obično deca obrazovanih roditelja koji su i sami mahom bili jedinci. Ona, ipak, podvlači da je reč o “verovatnoći” i da su ovi podaci uslovno vezani za jednu prosečnu, stabilnu porodicu, i da ne treba negirati postojanje suprotnosti.
S druge strane, porodični psihoterapeut Vera Despotović-Stanarević ističe glavnu manu kod jedinaca.
“Baš zbog te ležernije startne pozicije, jer su navikli da sve dobijaju, nisu toliko borbeni. Predrasude su kad se kaže “njima je lakše”, a niko ne pita da li su i izgubili nešto. Zbog nedostatka braće i sestara nemaju toliko razvijene socijalne veštine borbe i igre…jer ostala deca od malena uče da moraju da se bore da bi dobili ono što žele, da razvijaju takozvane “koping veštine”, za borbu, za inicijativu kad treba više da ulože sebe”, kaže Vera Despotović-Stanarević.
Kako kaže sociolog Ratko Božović najbitnije da imamo i obrazovanog pojedinca koji podiže društvo na civilizacijski nivo, ali to ne znači da smemo da odustanemo od nataliteta.
“Porodica nije više kolekvka ličnosti kao tradicionalna porodica jer se ličnost sve više identifikuje sa formalnom grupom na primer vršnjaka nego sa porodicom. Važno je da pojedinac bude po meri svojih potencijala, da ima slobodu da izabere i da se realizuje bez opterećenja. Okolnosti su te koje najviše utiču na ličnost i nisu dobre krajnosti, pa čak i po pitanju promena broja stanovništva. Treba imati u vidu da li postoji harmonija u porodici, jer kad neko živi na ivici bede onda je bespredmetno govoriti o bilo čemu. I pitanje je šta vam je u porodici prioritet, da li da vam dete živi kao bubreg u loju ili nešto drugo.
Član odbora SANU za proučavanje stanovništva i docent na Geografskom fakultetu u Beogradu Gordana Vojković upozorava na jedan drugi problem – da se sa smanjenjem broja stanovništva smanjuju i troškovi mladih, ali da se povećava broj starih koje treba izdržavati.
“Javiće nam se nedostatak radne snage i to što opada broj stanovništva samo po sebi je loše, možda ne za 10-20 godina ili za 200, ali ne može biti dobro za jedan narod kad konstantno gubi broj stanovnika i kad ne možemo da obezbedimo prostu zamenu generacija, odnosno da svaka žena sebe reprodukuje. To je problem budućih generacija”, kaže ona.
Dragan Simeunović, profesor na FPN-u veruje da je glavni problem što u razvoju i tog jednog deteta koje imamo u proseku, podbacuju i “porodica i država i crkva”.
“Uzmite za primer neke razvijenije zemlje, recimo Izraelce, oni se bore za svako dete, ulažu u njegov život i obrazivanje. To je odlična strategija, ali samo na kraći rok jer ćemo već za sto godinaspadati u grupu minornih etničkih grupa. Srbija je zbog abortusa u poslednje dve decenije izgubila oko milion i 600 hiljada novih stanovniika, i to mladih koji su nosioci društveno-ekonomskog razvoja. Nacije su biološke zajednice i kao i porodice takođe mogu da izumru. Nestali su pravi Makedonci, Dalmati, iza njih su ostali samo nazivi teritorija”, priča naš sagovornik.
I kao što većina naših sagovornika ističe, Srba će biti u dalekoj budućnosti biti manje nego danas. Pitanje je da li će biti pametniji od ovih današnjih. Tek, sa većom sigurnošću se može reći da će biti kao ona devojčica iz anegdote koju su pitali da li bi volela da ima batu ili seku da se igra s njima, a ona je odgovorila: Ne, već velikog žutog psa.
Komentari (0)