Zamislite da se nalazite u sred prodavnice valjajući se po podu jer je poskupeo vaš omiljeni prašak za veš. Mi osećamo istu bujicu emocija, razočarenja i frustracije kao i deca, ali smo naučili kako to da prihvatimo i procesuiramo na pravi način. To svakako možemo nazvati samokontrolom.
Samokontrola dolazi prirodno nekim ljudima, dok se drugi bore da to stvore u sebi. Ipak, sposobnost da izrazimo svoje emocije je deo našeg ljudskog koda. U isto vreme, prihvatajući granice i poštovanjem tuđih granica razvijamo socijalne sposobnosti.
Pomagajući deci da se nose sa ”velikim” osećanjima i razumevanjem kako se drugi osećaju je jednako važan korak u vaspitanju dece na početku njihovog života.
Roditelji se najpre fokusiraju na samo ponašanje kod deteta kada se ono ispolji. Tada traže načine da to preventivno spreče, ili da kazne dete kada ono to uradi. Sve to možda pomaže da se dete smiri, ali neće trajno regulisati njegovo nošenje sa emocijama.
U knjizi The Newbie’s Guide to Positive Parenting, autorka Rebeka Ajns kaže da dete reaguje burno jer ne može da se nosi sa velikom količinom emocija odjednom. I da zbog toga detetu pre treba saosećanje nego kazna.
Ono što vi kao roditelji možete da uradite, jeste da budete prirodni i tu za svoje dete. Ispratite ovih pet načina da naučite vaše dete kako da se nosi sa svojim emocijama.
Budite uzor svom detetu
Deca vide – deca urade. Ako vi kao roditelje imate problem da se nosite sa emocijama, imaće i vaše dete.
Iako je teško, rad na emocijama i njihovoj kontroli je prvi korak ka podršci njihovih osećanja. To znači da ćeta na njihova ”velika osećanja” reagovati saosećajno i sa razumevanjem.
Svako je naravno drugačije vaspitan. Pojedini od vas roditelja su doživeli različita kažnjavanja, udarce, vrisku i sve to u cilju da se “stisnu emocije”. Uzmite u obzir da detetove reakcije i emocije mogu podstaći vaše “stisnute emocije”, tako da ujedno dok pomažete detetu možete pomoći i sebi.
Bliskost pomaže
Ne postoji dovoljno prideva koji bi mogli da opišu neraskidivu vezu između deteta i majke. Povezanost, posvećenost, sigurnost. To nije slučajno.
Da bi postali nezavisni, prvo moraju biti zavisni. Tokom svog ranog života, dete u potpunosti zavisi od svoje majke. Ipak, ova zavisnost se sudara sa komunikacijom između majke i deteta, neverbalnom i ranom verbalnom.
Posvećenost se razvija kada dete zna da će na njegove potrebe biti odmah reagovano. Kada roditelj reaguje brzo, sa toplinom i razumevanjem, dete se oseća sigurno. Hormon stresa se tako brzo zamenjuje hormonom sreće.
Kada dete napuni tri godine već razvija verbalnu komunikaciju, ali ograničenu u broju reči i načinu na koji je koristi, tako da nastavlja da se oslanja na roditelje koji i dalje treba da reaguju kad je dete gladno, umorno i ljuto.
Zbog ovakve veze, dete ne uspeva da nauči kako da kontroliše i iskaže svoje emocije. Naročito deca koja su posebno povezana sa majkama i očevima više pate od ispoljavanja agresije i hiperaktivnosti kada porastu.
Svako osećanje je validno čak i kad mu nije vreme ni mesto
Društvo je postavilo standard ponašanja prilično visoko za one koji tek počinju da razvijaju osećanja u odnosu na one koji su u potpunosti to formirali.
Odraslima se tolerišu ”loši dani”, gubljenje kontrole, a kao izgovor se koriste stres i hormoni.
Svakako, detetu ne treba zabraniti osećanja već regulisati ponašanje. Želimo da deca iskazuju svoja osećanja. Njih možemo prihvatiti, ali ne kada dolaze sa određenim ponašanjem. Ako na osećanja reagujemo sa empatijom reagovali smo i na ponašanje.
Uprkos tome što možda imate težak dan, uzmite ubzir da vaše dete oseća nešto slično, ali na drugačiji način.
Probajte da razgovarate sa njim tako što ćete ponuditi određene razloga za njegovo ponašanje.
Dajte ime emociji koju oseća: Tužan si?
Imenujte razlog tog osećanja: Ne želiš da ides kućI?
Ponudite razumevanje: U redu je da budeš tužan.
Objasnite razlog postupka: Ali moramo da pokupimo tatu sa stanice
Naposletku, recite šta je pozitivan ishod priče: Onda ćemo se igrati sa tatom
Disciplina, ne kazna
Osim što možda nije na mestu, nije čak ni efikasno da kažnjavate dete što se upiškilo dok uči da kontroliše svoju bešiku.
Sa druge strane svakako postoje ponašanja koja nikako nisu prihvatljiva – Udaranje, bacanje objekata, gađanje hranom, razbacivanje stvari namerno ili u besu. Kroz disciplinu, dakle učenjem možemo preusmeriti to ponašanje.
Ponašanje se može modifikovati tako što ga možete usmeriti na simpatičan i bezbedan način. Ako je dete ljuto i želi da viče, ponudite mu jastuk kao ”mesto za vrištanje i bes”, tu mu mogu pomoći i gumene antistres loptice, igračke koje se mogu gristi i slično.
Napravite detetu ”bezbedan prostor”, neka to bude posebno mesto dok je ljut. Roditelji najčešće deci prave udobne šatore, kućice ili vigvamije koji smiruju.
Uz tebe sam
Podrška je ono što nam treba u većini prilika, naročito kada smo u nevolji.
I odrasli kada su u neprilici na pitanje šta ima treba odgovaraju da bi podrška učinila sve lakšim.
Kada vaše dete burno reaguje, ono zapravo traži podršku. Ako vam dozvoli, zagrlite ga i verbalno ga smirite, polako. Ako odbije fizički kontakt, ostanite u blizini dok se ne predomisli. Neće želeti ni razgovor, ali pratite znake, vremenom će se i to promeniti.
Putovanje do zrelosti vašeg deteta se može učiniti predugačkim, ali decu moramo razumeti od malih nogu jer tada uče za budućnost.
Svako ”veliko osećanje” u naizgled nebitnoj situaciji se kasnije može izroditi u loše ponašanje u pubertetu. Izgradnjom odnosa i davanjem podrške vašem dete stvorićete čvrst most za njegov prelazak u svet odraslih
Komentari (0)