Kako da prepoznamo vrste bebinog plača?

Bebe plaču često i mnogo a njihov plač uvek znači da imaju neku potrebu koju treba zadovoljiti. Nekada je ona fizičke a nekada emotivne prirode. Bebin plač je njen način izražavanja – poziv u pomoć. Kao što se odrasli razlikuju po govoru, tako i svaka beba plače na svoj poseban način.

Plakanje je obično znak da nešto nije u redu, to jest beba plakanjem saopštava da ima neki problem. Međutim, nekada se to dešava iz dosade ili bez realnog razloga. Roditelji vremenom nauče da prepoznaju šta koji plač znači. Najteže je u prvim danima bebinog života kada svaka bebina reakcija može da izazove stres.

Kasnije je mnogo lakše kada nauče da razlikuju kada plače zato što je gladna, žedna, pospana ili joj je neudobno. Kada roditelji odgovore na plač, beba uči da im veruje, zna da je sve u redu i vremenom plače sve manje.

Roditelji odgovaraju na plač bebe jer su zabrinuti ali i zbog hemijske reakcije u sopstvenom telu jer plač izaziva lučenje hormona kao odgovor na stres. Kod roditelja dolazi do rasta krvnog pritiska, disanje se ubrzava, raste mišićna napetost. Što beba više plače, roditelji su sve napetiji što se opet prenosi na malo biće. Plač koji se pojačava znači da je beba gladna, kada zaplače iznenada, to je uglavnom zato što je nešto boli.

U prva tri meseca beba plače oko dva sata dnevno, najviše po podne i uveče. To je zato što nervni sistem nije dovoljno razvijen i ne može da obradi veliku količinu informacija koje dolaze spolja i iz njenih unutrašnjih organa.

Vremenom kako beba raste i sazreva, vreme plakanja se sve više skraćuje.

Sa četiri meseca je to oko jedan sat dnevno. Kako beba uspostavlja rutinu, tako roditelji prepoznaju situacije koje prethode plaču, pa mogu da preduzmu korake da ga spreče. To je uglavnom pred hranjenje ili nakon obroka kada se ukaki pa treba da se promeni pelena. Treba razlikovati plač kojim beba traži društvo, kada joj treba dati igračku itd.

Vrste plača.

Ako je gladna plač se pojačava a ona pokušava da stavi prste ili pesnicu u usta. Na kratko prestane ako joj se priđe ili obrati ali odmah nastavlja ukoliko ne dobije hranu.

Savijanje nogu, podizanje ruku prema glavi, bolne grimase, prekidi dok je hranite, sve ovo ukazuje da je verovatno nešto boli (stomak, uvo..).

Ako plače slabije, povremeno prestaje, a pri tom je sita i suva, verovatno traži društvo. Ovo su prve emotivne potrebe koje beba iskazuje i roditelji koji uzimaju bebu, drže je, ljuljaju i nežno joj se obraćaju, izlaze joj na taj način u susret.

Nakon šestog meseca bebe počinju da pamte neprijatne situacije kao što je na primer primanje vakcine i počinju da plaču kada prepoznaju da su kod lekara.

Sa sedam meseci javljaju se nove emocije – bes, ljutnja, nezadovoljstvo, što postaje uzrok bebinog plača. Takođe, kada bliska osoba nestane iz vidokruga, beba se zacrveni u licu i plače sve dok se ta osoba ponovo ne pojavi.

Sa osam meseci se javlja ”strah od nepoznatih ljudi”. Beba plače kada se u blizini pojavi neko nepoznat ili neko koga dugo nije videla.

Podsticanje samopouzdanja. Roditelji su često u dilemi kako da reaguju na bebin plač, boje se da će je razmaziti ako svaki put pokušaju da je umire. Zabluda je da bebu treba ostaviti da plače jer tako ”razvija pluća”.

Beba neće prestati da plače ako je niko ne uzme, osećaće se napušteno i nesigurno. U situaciji kada je prestala da plače, to ne znači da je naučila da bude dobra već je shvatila da je njen poziv uzaludan i da ne očekuje pomoć. Kasnije tokom odrastanje to će uticati na manjak njenog samopouzdanja.

Ne treba ići ni u drugu krajnost i ne dozvoliti bebi uopšte da zaplače jer tako neće naučiti da nešto treba da traži da bi i dobila. Vremenom, kako budu naučili da razlikuju način na koji beba plače i šta joj je potrebno, i roditeljima će biti mnogo lakše da odgovore na bebine pozive.

Bebe čiji roditelji reaguju na njihov plač naročito u prva tri meseca i uzimaju ih u ruke, kasnije manje plaču, postaju samostalnije i komunikativnije sa godinu dana.