Zdravo, ja sam Anja i oduvek sam se ježila floskule „ostvarila se u ulozi majke”. To mi je nekako uvek zvučalo kao da se podrazumeva da žene koje nisu majke nisu ostvarene, što je u najmanju ruku uvredljivo – ne samo za one koje nisu rađale već i za one koje jesu, jer to znači da vaš život pre nego što ste dobili dete nije vredeo ništa. A sa tim imam problem.
Tekst koji sam prošle godine napisala o tome zašto nije u redu da bilo koga pitate kad će beba izazvao je brojne komentare. Bilo je onih koji su shvatili poentu – i to, ruku na srce, većina je bila takva, ali su se našli i oni koji su govorili da sam zapravo ja nepristojna što mi smeta da me to pitaju, a ne oni koji zabadaju nos tamo gde im nije mesto.
Na ostale komentare koji su uključivali epitete tipa „jalova” neću trošiti vreme, jer smatram da nam takvi ljudi već uzalud troše dragoceni kiseonik, pa je to previše uzaludnog ulaganja u njih.
Uglavnom, za ovo vreme promenila se samo jedna stvar – sada sam trudna, dakle, evo stiže beba. Ono što je isto – i dalje smatram da je nepristojno pitati ljude bilo šta o tome, ukoliko sami ne žele da pričaju. Ukoliko žele, počeće sami, dakle suzdržite se.
Zapravo, promenile su se dve stvari. U novembru sam se upustila u životni izazov sa svojim koleginicama iz „24 sata”, u akciju 5 žena, 5 dijeta i godinu završila sa 15 kilograma manje. Dijetu sam nastavila sve do trenutka kada sam saznala da me čeka pravi životni izazov, odnosno da sam u drugom stanju. I još se nisam ni navikla na svoje „novo” telo, a ono je već krenulo da se menja.
Na moju veliku sreću, trudnoća se desila u pravom trenutku, kada sam bila potpuno zdrava, krvna slika mi je bila nikada bolja, osećala sam se odlično, insulinska rezistencija bila je (očigledno) izlečena – da se sve desilo staroj meni, već bih uveliko imala preko 100 kg, a osim što bi to izgledalo užasno (iako je manje bitno, ali ne nebitno), moja diskus hernija ne bi bila nimalo srećna zbog toga.
Ovako, zadovoljnija sobom nego ikada – ne (samo) zbog izgleda koliko zbog činjenice da sam uspela da ostvarim nešto što sam sebi postavila kao cilj, a što mi je godinama delovalo nemoguće – u ovu avanturu upustila sam se maksimalno pozitivna.
Čim sam posumnjala da sam u drugom stanju, obavila sam pedagoški razgovor sama sa sobom i rekla: „OK, Anja, možeš ovo da uradiš na dva načina – ili ćeš biti naporna, strepećeš oko svake sitnice i ješćeš živce i sebi i drugima, dakle kao sve one trudnice koje te nerviraju, ili ćeš biti pametna i opuštena”.
I rešila sam da olakšam i ulepšam sebi život. Samo opušteno! Dve crte na testu, zapravo jedna i po. OK, super.
Prvi pregled kod lekara: „Još je rano da bi se čuli otkucaji srca, dođite za dve nedelje, do tada nemojte da računate da ste trudni”. OK, čuće se sledeći put. I čuli su se. Vreme do prvog ekspertskog ultrazvuka prolazilo je malo sporije, a ja sam ga popunjavala guglajući onu nedelju trudnoće u kojoj sam + bump, kako bih uporedila svoj stomak sa tuđima. Iz čiste zabave.
OK, i zato što se moj uopšte nije video, pa sam htela da proverim da li sam usamljen slučaj. Nisam. Apsolutno nikakve simptome trudnoće (osim toga što sam mogla da zaspim i stojeći i što sam primetila da mi je IQ prilično opao) nisam imala, pa je verovatno i izostanak mučnina, promena raspoloženja i svih ostalih neprijatnosti olakšao da ostanem tako vesela i lako podnošljiva svojoj okolini – posebno što do kraja trećeg meseca niko ništa o mom stanju nije znao.
Čuvali smo novosti do prvog ekspertskog ultrazvuka, kada smo samo dobili potvrdu onog u šta smo već bili sigurni – da je sve u najboljem redu. A ćutali smo iz nekoliko razloga. Najvažniji je bio taj što smo želeli da nas dvoje sami shvatimo šta nam se dešava i u šta smo se upustili, da uživamo malo u toj slatkoj tajni pre nego što je podelimo sa drugima, kada će, neizbežno, krenuti opet razna pitanja, podpitanja i saveti koje nismo tražili…
O tome šta su nas sve pitali, a šta su nam savetovali – sledeći put! Obećavam, vredeće… A ja odoh da guglam „23 weeks bump”.
Komentari (0)