Iako u našim svakodnevnim životima sreću ne doživljavamo često, pojam sreće nam je toliko važan tako da prožima našu individualnu i kolektivnu psihu. Savremeni čovek se ponaša kao da mu je obećana sreća. Ovo obećanje sreće je dato još u detinjstvu, kroz napor roditelja da detinjstvo vlastite dece učine što srećnijim. Ono što su kod dece započele bajke, kod odraslijih nastavljaju literatura, filmovi i mediji. To su koreni očekivanja savremenog čoveka da tokom svog životnog puta ostvari svoje pravo na sreću.
U našem jeziku reč sreća ima više značenja od događaja do osećanja. Osnovno značenje se odnosi na susret želje i prilike za njeno ostvarenje. Iz glagola sresti su nastali pridevi srećan i sretan, odnosno imenica sreća. Zato reč sreća stvara mentalnu predstavu susreta osobe i povoljne prilike. Dok putujemo kroz život onaj deo nas koji zovemo unutrašnje dete često očekuje da se susretnemo sa vlastitom srećom. Po pravilu jedan susret nije dovoljan. Zato je srećković neko ko ima česte „susrete” sa srećom. Fantazija o srećkoviću je izražena u izreci: Rodi me majko srećnog, pa me baci na đubre.
Probajte i vi da uhvatite delić vaše sreće
Stari Grci su učili svoju decu da ne treba da budu pasivni i da čekaju da im se dogodi sreća, već da treba da budu aktivni i da svoju sreću zgrabe sami. Oni su sreću predstavljali kroz lik boga Kairosa – mladića koji je nag veoma brzo trčao naokolo, pojavljujući se sasvim neočekivano. Njegovo telo je bilo namazano maslinovim uljem, tako da bi iskliznuo svakom ko bi pokušao da ga uhvati za neki deo tela. Jedini način da neko uhvati Kairosa bio je da ga zgrabi za kratki perčin na njegovoj glavi.Problem je bio što je taj neko mogao samog jednog trena da čvrsto zgrabi perčin, jer ako bi malo požurio ili oklevao, Kairos bi mu izmakao.
Danas je puno ljudi koji umesto da aktivno traže svoju sreću, samo čekaju da im život ispuni obećanje i da ih nekako učini srećnim. Neko to zahteva od života i drugih ljudi, a neko to samo tiho iščekuje.
Osećanje sreće je rezultat željenja. Poznato je da ljudi osećaju sreću kada im se ostvari neka od najvažnijih želja. Ako želja nije veoma važna, ljudi osećaju samo veće ili manje zadovoljstvo. Ali na jednom nivou želje i sreća se isključuju jer kada se neke želje ostvare, one se gase, a samo osećanje sreće polako bledi.
Sreću ne treba pasivno čekati, ne treba očekivati da će ona doći spolja kroz neki srećni događaj ili da će nas drugi ljudi usrećiti kroz veliku ljubav. Kada je osoba zdrava, a život pristojan, onda je životna sreća najviše povezana sa tim kako neko vidi sebi, druge i svet. Tada življenje postaje uživanje.
Komentari (0)