Povremeno javnost biva uznemirena i užasnuta nekom tragedijom u kojoj nastrada malo dete. Kada se otkrije da je dete preminulo zato što ga je njegov roditelj fizički zlostavljao ili zato što je bilo predmet nekog teškog oblika zanemarivanja, ljudi se pitaju: Kako je to mogao da uradi? Kako je to mogla da uradi?
Ljudi često veruju da je odnos roditelja prema detetu genetski programiran u smislu da bi se svaki roditelj nagonski žrtvovao da mora da bira između očuvanja svog ili detetovog života. Upravo ovakvi tragični primeri pokazuju da ovakav odnos nije urođen, već da ga određuju drugi faktori.
Na primer, šesnaestogodišnja učenica koja je uspešno krila svoju trudnoću, odlučila se na čedomorstvo zato što je verovala da bi rađanje deteta, ali i samo saznanje da je rodila, potpuno uništilo njenu mogućnost da ima mladost kakvu želi, da bi joj uništilo život. Njen postupak je rezultat razmišljanja: Ili ono ili ja.
Odrasli ljudi su spremni da budu roditelji onda kada su spremni da zbog uloge roditelja na neko vreme potisnu i isključe onaj deo sebe koji zovemo „unutrašnje dete”. Ako to ne urade, a dobiju dete, tada prema njemu mogu da zauzmu stav starijeg deteta prema mlađem: „Ti si se rodio i upropastio mi život.
Bolje bi bilo da se nisi ni rodio.” Znamo da dete nije samostalno nastalo, već da je roditelj učestvovao u njegovom začeću, ali to ne zna roditeljevo „unutrašnje dete” koje razmišlja iracionalno, ne prihvatajući ni dete, ni svoju odgovornost.
Nekada je ovo odbacivanje deteta otvoreno i jasno izraženo, a nekada je ono prikriveno, tako da postoji samo na psihološkom nivou, kada se aktivira samo u nekim situacijama. „Okidačke” situacije su kada bolesno, nervozno ili tvrdoglavo dete duže vreme iritira roditelja, tako da iz njega provali izliv snažne mržnje prema detetu u obliku brutalnog nasilja bez trunke samilosti.
Svako dete ima imanentno pravo da živi i postoji. Pored prava na ljubav, to je glavno pravo deteta. Zato ni jedan roditelj ne sme da negira ovo pravo zabranjujući detetu da postoji. Bilo koja izjava ili ponašanje koje može da se protumači kao upućivanje „zabrane na život” detetu jeste psihološko zlostavljanje deteta.
Za ocenu da li je dete zlostavljano ili nije, presudan je tip odnosa roditelja ili odraslog u ulozi roditelja (očuha ili maćehe) prema detetu. Svako neprihvatanje detetovog prava na postojanje, svaki signal da postoji prikriveno osećanje mržnje ili prezira prema detetu jeste poziv na uzbunu.
Važno je da za majku ili oca svoje dece ne biramo ljude koji su infantilni i egoistični. Često razigrani partneri koji su dobri za zabavljanje nisu dobar izbor za ozbiljnu vezu i roditeljstvo.
Komentari (0)