Roditelji, svojoj deci žele najbolje. Međutim, što za pojedinog roditelja znači ”želeti najbolje”, može poprilično da se razlikuje. Neki roditelji smatraju da treba da pomognu svojoj deci da budu uspešna i pritom ih često stavljaju pod pritisak.
Uspeh deteta, roditelja čini ponosnim i smanjuje strah od budućnosti. Ako je dete dobar učenik, ako ima puno prijatelja, a pritom je još nadareno za muziku, jezike ili za sport, to bi trebalo da bude recept za uspešan život. Možda ipak, želimo da nam dete bude uspešno jer to sami (iz bilo kojeg razloga) nismo mogli. Ne, ne mislimo pritom da dete mora da uradi ono u čemu mi nismo uspeli. Mi bismo sigurno uspeli da smo imali priliku. Upravo ”prilika” je ono što pružamo detetu.
Mnogi od roditelja postaju produžena ruka škole i ponavljaju poznatu roditeljsku izreku: ”Potrudi se!” Deca moraju da ispune naš plan: bolji opšti uspeh, bolje ocene iz maternjeg, engleskog, matematike… i time omogućen uspeh u bolju gimnaziju. Ili barem školu za koju mi smatramo da će im osigurati dostojan posao. Međutim, previše pritiska decu plaši i može im štetiti.
Mnoga deca danas reaguju na pritisak na sledeće načine:
– telesim problemima kao što su nesanica, glavobolja, bolovi u stomaku, nedostatak apetita
– duševnim problemima kao što su nisko samopouzdanje, loša slika o sebi, uverenja poput: ”U tome nikad neću uspeti.” Ili ”Voleće me samo ako uspem u tome što traže od mene”
Poteškoće u učenju
poteškoće sa učenjem manifestuju se na mnogo načina i isprepletene su sa telesnim i duševnim problemima. Mnoga preopterećena deca ne žele ni da započnu s rešavanjem domaćih zadataka. Hodaju okolo, sanjare, rade nesistematsk, ometaju nastavu…
Ako decu posmatramo realno, znaćemo koliko visoko smemo postaviti zahteve. Važno je gledati je li dete samo zadovoljno svojim uspehom, svojom ocenom. Iskustvo pokazuje da su deca zadovoljna onda kad postoji ravnopravan odnos između uloženog truda i rezultata. Dete ćemo najbolje podstaći tako da ne gledamo samo ono što je loše učinilo, već da pre svake procene i komentara tražimo barem nešto (konkretno) što je dete dobro učinilo.
Naučite da prepoznate svoju ambiciju i otpustite je. To uopšte nije lako i ponekad je potrebna profesionalna pomoć. Sarađujte koliko god je to moguće s učiteljima, ali verujte i svom detetu. Sačuvajte blizak odnos s detetom i prihvatite ga takvim kakvo jeste.
Je li vam ikada dete reklo kako ono samo sebe vidi? Jeste li mu dali da procijeni vaš sud o njemu? Prihvatite detetove granice bez gorčine. Pokušajte da uočite sposobnosti koje dete ima, a koje se ne odnose na ocene – npr. da samo ide u školu, da je pristojno prema komšijama i uvek pomogne onome kome je pomoć potrebna, da je maštovito i osećajno… I ono ne manje bitno – ostavite svome detetu puno neisplaniranog vremena.
Zamislite kako bi bilo da ste u školi svaki put kad ste rekli da nešto ne znate dobili odličnu ocenu? Jer škola upravo služi za to – da nas pohvali kad nešto ne znamo i da nas nauči.
Komentari (0)