Zašto deca žmirkaju?

Tikovi, nenadani, ponavljajući i nekontrolisani pokreti i zvuci kod dece najčešće su privremeni. Uz pravilan tretman oni prolaze, dok u težim slučajevima zahtevaju lečenje, najčešće psihoterapiju. Kako je suština razvoja deteta da mu se omogući slobodno razvijanje potencijala sa kojima je rođen, tikovi su simptom zastoja u nekom od segmenata razvoja, tvrde stručnjaci.

– Pojava tikova je znak upozorenja da je zakočena detetova konstruktivna energija – kaže za „Doktor u kući” Vlajko Panović, specijalista medicinske psihologije. – Mogu da se jave u najranijem uzrastu, od druge, treće godine. Uglavnom su vezani za zone komunikacije s drugim ljudima, i tada se najviše ispoljavaju. Tikovi mogu da budu različiti: nevoljni pokreti poput trepkanja, žmirkanja, namigivanja, nevoljnih pokreta očiju, usana, ruku, ramena. Takođe, mogu da se ispolje i kao nevoljna vokalizacija (krici, zvučni tikovi).

Iako se ne znaju tačni uzroci nastanka tikova, najčešći okidači su stres i nepovoljni faktori iz detetove okoline – vaspitno neusaglašeni roditelji ili oni koji o detetu brinu, nefunkcionalna porodica i napetosti u njoj, neadekvatan odnos prema detetu.

– Veoma je važno da roditelji nauče kako da pravilno kritikuju dete – upozorava Vlajko Panović. – I kada se upućuje kritika, ona mora da se iskaže tako da se očuva dečije samopoštovanje. Nikada ne treba kritikovati ličnost, već određeni postupak. Ali i tada, uvek prvo treba plasirati pohvalu, i objasniti razumljivim jezikom detetu zašto ga kritikujete. Ono onda može pravilno da prihvati kritiku, i ne razvija frustraciju.

U mlađem uzrastu, problem sa tikovima se lakše rešava, čak i kada postoji potreba za određenom vrstom terapije. Ali u određenim situacijama, javljaju se ozbiljniji, generalizovani tikovi, i ovakvi problemi zahtevaju psihoterapijski tretman.

– Ovakva vrsta tretmana češće je potrebna starijoj deci, adolescentima – dodaje Vlajko Panović. – Nekad je dovoljno obučiti članove porodice kako da postupaju prema detetu i promeniti porodične uslove koji su inicirali problem. Kod određenih oblika tikova, potrebno je da se uključi i tretman lekovima.

Za oslobađanje od tikova, ključno je kako se detetova okolina ponaša, ne treba obraćati pažnju niti pominjati problem pred detetom. Dobro je da roditelji vode neku vrstu dnevnika, koja će im pomoći da uvide kada dete najčešće ima tikove, i koje su situacije provocirajuće za pojavu tikova.

– Tikovi su znak upozorenja, i treba ozbiljno raditi na stvaranju opuštenije porodične atmosfere – zaključuje Vlajko Panović. – Svaki pritisak i stres, svaki povišeni ton na određeni način deluje ugrožavajuće na dete. Iako se roditelji često bune na ovu konstataciju, „pravdajući” se da je ceo život stresan i da mališane ne možemo držati pod staklenim zvonom, treba da znaju da deca i njihov razvoj moraju da nam budu prioritet. Svi problemi koji se jave tokom njihovog razvoja mogu imati ozbiljne i trajne posledice.

Kada je osoba pod stresom, prvo „strada” disanje, koje umesto dubokog i ravnomernog, postaje plitko. Zato kao „prvu pomoć” decu sa tikovima treba učiti kako da ponovo dišu duboko, dijafragmom. To je uvod u relaksaciju i pomaže da se dete izbori sa stresom, koji može da bude okidač tikova – navodi Vlajko Panović.