Polazeći od pretpostavke da su ih vaspitavali na isti način, roditelji se često pitaju zašto postoje razlike između starijeg i mlađeg deteta.
Smatrajući da su i jednom i drugom detetu pružili istovetno vaspitanje, roditelji zaključuju da su razlike proizvod nekog drugog faktora koji nije povezan sa načinom vaspitavanja. Veruju da su razlike proizvod detetove prirode, urođenog temperamenta, genetike, horoskopskog znaka ili sličnosti sa nekim daljim članom porodice na koga je dete “povuklo”.
Detetove neželjene osobine roditelji mogu da shvate kao rezultat delovanja faktora na koje su nemoćni, tako da ne veruju da mogu da ih promene vaspitanjem. Pretpostavljajući delovanje viših sila u nastanku detetovog neželjenog ponašanja, roditelji postaju nemoćni i pasivni.
Šta ako roditelji greše u proceni, pa je razlika između dece, neželjena osobina, rezultata vaspitanja, odnosno nevaspitanja? Tada postoji opasnost da roditelji propuste da isprave ono što može da bude ispravljeno. Zato je korisno da se ispita istinitost pretpostavke o istovetnom vaspitavanju starijeg i mlađeg deteta.
Svako dete živi u jednom komunikacijskom polju u kome dobija različite poruke od “značajnih drugih” ljudi, na osnovu čega izgrađuje predstave o sebi, drugima i svetu. Tu ne postoji odnos uzroka i posledice, u smislu da roditelji svojim vaspitnim porukama uzrokuju da dete bude ovakvo ili onakvo, već oni vrše uticaj na dete. Ono ne reaguje na poruke kao takve, već na značenje, tačno ili pogrešno, koje im je pripisalo.
Roditelji zato više puta ponavljaju važne poruke u težnji da ih dete usvoji. Iako su roditelji veoma važni u detetovom komunikacijskom polju, oni su ipak samo jedan od uticaja. I zato uticaji u polju u kojem odrasta jedno dete ne mogu da se istovetno reprodukuju u polju drugog deteta.
Za izgrađivanje detetove ličnosti važno je i nepostojanje ili postojanje brata ili sestre, kao i odnos koji međusobno uspostavljaju.
Za starije dete koje se tokom jednog dela svog razvoja formiralo kao jedinac, tipično je da rođenje mlađeg deteta doživi kao gubitak roditeljske ljubavi zato što je prisiljeno da njihovu pažnju deli sa mlađim detetom. Ova promena u statusu je dovoljan razlog da se dete usmeri na razvoj onih ponašanja i osobina za koje se nada da će da mu povrate status ljubimca: od preterane poslušnosti pa do krajnje neposlušnosti.
Međusobni odnos obeležava i mlađe dete koje kasnije otkriva da je u senci naprednijeg i sposobnijeg starijeg deteta, zbog čega može da zaključi da je ono nesposobno i manje vredno.
Iako je moć vaspitanja velika, očekivanje istovetnog rezultata zbog navodno istovetnog vaspitanja treba odbaciti kao pedagoški mit.
Komentari (0)