Pohvale koje dete sluša pomažu mu da zavoli sebe i izraste u samopouzdanu osobu. Sve su to odavno poznate činjenice, koje su same po sebi logične. Jer dete koje uglavnom doživljava kritike lako će pomisliti da ništa što uradi nije dobro, pa će uskoro zaključiti da i ono samo vredi manje od drugih
Srećom, većina roditelja hvali svoje dete i u njemu vidi puno vrlina, a kad kritikujemo, ili smo nakratko iznervirani, pa se ne kontrolišemo najbolje ili to radimo svesno, znajući da je jednako pogrešno i nekritički hvaliti. Baš u tome i jeste kvaka – teoriju znamo, a praksa je teška – nigde ne piše kako naći ravnotežu između toga da pohvalama detetu usadimo samopouzdanje i ljubav prema samome sebi (što je preduslov za zdravu ljubav prema drugima) i s druge strane da u tome ne preteramo kako naše dete ne bi dobilo kompleks ‘svemogućeg boga’. A s treće strane, potrebna je i zdrava doza kritika jer nijedno dete nije savršeno i nepogrešivo, ali to će shvatiti tek kad oseti posledice i kad mu mi kao roditelji na to ukažemo. I šta sad, koliko hvaliti dete u kojoj dobi? Naravno, ‘recepta’ za odgoj nema, ali postoje mudri saveti i preporuke.
Nije dobro kada se pohvale odnose na izgled – većina roditelja govore detetu kako je prekrasno, lepo, zgodno, savršeno u smislu fizičkog izgleda. U redu je ponekad to reći, recimo kad se dete posebno uredilo za proslavu rođendana ili nastup na nekoj priredbi – ‘Kako si mi zgodna/zgodan’ daće detetu samopouzdanje, ali ako to detetu govorite svaki dan, sva je prilika da ćete dobiti neželjene efekte. Pre svega, dete će steći utisak da je fizički izgled jako važan, a to je pogrešna poruka bez obzira na to je li vaše dete manje ili više fizički atraktivno. Previše je iz diktature fizičkog izgleda u medijima, ne trebamo je i u porodici.
Osim toga, dete apsolutno veruje roditeljima samo dok je malo, a s vremenom postaje ‘pametnije’ – ako detetu prosečnog izgleda govorite da je prekrasno, brzo će shvatiti da mu lažete jer će iz reakcija šire okoline videti da to nije tačno. I preostaje mu samo zaključiti da je vama izgled jako bitan, kad već o njemu toliko govorite. Ako je fizički zgodno, misliće da je to dovoljno, a ako nije, može pomisliti da vas je razočaralo jer želite lijepo dete.
Izgled je nešto za šta dete nije ni krivo ni zaslužno niti ima kontrolu nad time. Želja za ulepšavanjem (odevanje, promena frizure) zdrav je način kojim govorimo da je izgled donekle važan i da donekle možemo na njega uticati… Zapravo ih treba zaštititi od terora fizičkog izgleda, a to ćete najbolje učiniti tako da fizičkom izgledu ne pridajete previše pažnje.
Iz ovoga je lako zaključiti da dete treba hvaliti u onim područjima nad kojima ima kontrolu i za koje je zaslužno, dakle pohvale je zaslužilo za sve u šta je uložilo rad, vreme, entuzijazam, kreativnost… Tako ćemo učiniti puno dobrog: naučiti dete radnim navikama, pomoći mu da razvije svoje potencijale i da utiče na svoju sreću. Ovakvo ponašanje nužno će uroditi uspesima i pohvalama šire okoline jer deca vrlo brzo shvataju da roditelji ne mogu biti do kraja objektivni jer ih vole. Ako je doživjelo uspehe, dete neće tragično shvatati ni pokoji neuspeh. Kako rastu, deci postaju bitne i reakcije šire okoline, a ne samo roditelja. Tako dolazimo i do sledećeg postulata o pohvalama: Budite iskreni i realni kad hvalite dete jer, ako dete shvati da vi u svojim pohvalama govorite jedno, a okolina mu šalje druge poruke, neće vam verovati.
Koliko god vi u svome domu želeli stvoriti klimu da je sve moguće, realni svet će vas demantovati jer jednostavno ne možemo svi postati vrhunski teniseri, fudbaleri, pevači, naučnici…
Zadatak roditelja je vaspitati osobu sposobnu funkcionisati i biti srećna u stvarnom svetu, a ne u svetu želja. Dakle, bez obzira na količinu iskrenih roditeljskih pohvala, ako one nisu realne i usmerene na ostvarive ciljeve, nećemo moći dete zaštititi od neuspeha i razočaranja, što znači da će opet patiti njegovo samopouzdanje. Što se vas tiče, povremeno će kriviti sebe i misliti da vas je razočaralo, a povremeno se ljutiti na vas i smatrati vas (su)odgovornim za neuspeh. Pobedničko roditeljsko ponašanje je mudro kombinovati s onim što nismo zaslužili radom: svako je za nešto više talentovan, pa ako vaše dete ima dara za muziku, podstičite ga se trudi oko razvoja muzičkih veština.
Kako vidimo, pronalaženje prave mere je ključ uspeha jer ne valja ni kada dete uvek kritikujemo ni kad ga bezrezervno hvalimo.
Zato za kraj nudimo konkretnu, merljivu preporuku koja je prilično naučno utemeljena i potkrepljena u praksi: na tri pozitivne vaspitne izjave treba doći jedna negativna, dakle, ako detetu tri puta kažemo ‘bravo’, ‘sjajno si to napravio’, trebali bismo mu uputiti i jednu kritiku odnosno savet formulisan u negativnom/negacijskom obliku, npr. ‘ovoga puta nisi se dovoljno potrudio’.
Komentari (0)