Šta muči roditelje prvačića

Hoće li se snaći, koliko mu treba pomagati, kako će izaći na kraj s drugom decom – dileme su koje muče roditelje novih prvačića. Kako da ih reše, savetima pomaže Radmila Grujičić, psiholog

Mnogi roditelji znaju da iz najbolje namere naprave medveđu uslugu svojoj deci. Preterano im pomažu, rade zadatke umesto njih ili sede pored njih dok uče. Detetu, kao i svakom drugom uostalom, pomoć prija, ali rezultat prevelikog mešanja roditelja u dečje školske obaveze jeste nemogućnost deteta da stvori radne navike i postane samostalno, i to ne samo u školi, već i u životu. Zato, naglašava Radmila Grujičić, psiholog, roditelji treba da imaju mere, i to baš na početku školovanja. Ne treba da radite domaći umesto deteta, niti da bdite nad njim dok radi. Možete samo da pogledate šta ima da uradi i da proverite da li je zadatke rešilo ispravno. Ali ni tada, ako uočite grešku, ne treba da je ispravljate, već da pustite dete da to uradi samo.

U prvom polugodištu prvačića ne bi trebalo opterećivati vannastavnim aktivnostima. To je period kada se dete prilagođava na novu sredinu, nove obaveze i nove drugove, pa bi ga vannastavne aktivnosti i sekcije samo dodatno zbunile i otežale mu prilagođavanje. Zato upisivanje na sekcije treba ostaviti za drugo polugodište, ali i tada treba voditi računa da se dete ne upisuje na sto stvari odjednom, već samo na onoliko koliko dete može da podnese. I, što je veoma važno, prilikom upisa treba poštovati želje i interesovanja deteta, dakle, ne birati aktivnosti prema željama i ambicijama roditelja, što roditelji neretko čine. 

– Jedino što je od vannastavnih aktivnosti opravdano u prvom polugodištu jeste učenje stranih jezika za decu koja su i pre škole išla na časove, pošto nije dobro da se izgubi kontinuitet – ističe naša sagovornica.

Ovaj strah, tako čest kod roditelja, nije opravdan, ističe Grujičićeva. Kako kaže, svako dete u školi nađe drugo dete koje je sličnog karaktera i sličnih interesovanja kao i ono. Roditelji treba da podstiču dete na druženje i da mu objasne koliko pravo drugarstvo može da mu ulepša boravak u školi, ali i da bude od pomoći ukoliko na času nisu sve zapisali ili razumeli ili iz bilo kog razloga nisu prisustvovali nastavi.

To što je dete pošlo u školu nikako ne znači da treba samo da uči i da je s igranjem kraj, budući da je igra potrebna svakom detetu, a posebno prvačiću, koji ne može odjednom da se odrekne onoga što mu najviše prija.

– Roditelji igru nikako ne treba da shvataju kao gubljenje vremena, već kao aktivnost koja je vrlo korisna za dete. Dete igrajući se upoznaje svet oko sebe, uči boje, oblike, razvija motoriku i kreativnost, a ima i socijalnu funkciju, npr. devojčice kroz igru često glume učiteljice, doktorke, vaspitačice – kaže Radmila Grujičić i dodaje da dete, kad pođe u školu, ipak treba da se navikne da prvo završi sve školske obaveze, pa tek onda da se igra.