Roditelji često u mnogim igrama (Čovječe ne ljuti se, karte, Monopol) puštaju dete da stalno pobeđuje. A posle se žale kako je nepodnošljivo i kako urla i plače ako izgubi. Najvažniji deo učenja svake igre (koja ga priprema za život) je i učenje o tome kako svako dobija i gubi. Ako dete to na vreme nauči, njegovo samopouzdanje neće biti poljuljano gubitkom, pa neće biti niti plača i besa. Pobeda će ga veseliti, ali ga poraz neće baciti u očaj.
Mada roditelji očekuju da im deca budu pobednici ili da budu “naj” u nečemu, u mnogočemu ili svačemu, ipak ne može svako osvajati zlatne medalje, biti “naj”. Ako se od deteta tako nešto očekuje, to znači da nije prihvaćeno onakvo kakvo jeste i tu se počinje razvijati osećaj manje vrednosti s kojim život nije radostan.
Prezaposleni roditelji često zaborave da je od svega što moraju učiniti najvažnije da sa svojim detetom razgovaraju u onom trenutku kada je taj razgovor najpotrebniji. I da ne prave kalupe od svojih želja u koje će pošto-poto hteti ugurati dete, uz nezadovoljstvo i razočarenje ako im to ne polazi za rukom.
Važno je da roditelji ne traže previše, da ne cepidlače i preteruju u proceni onoga što dete postiže, da ne očekuju savršenstvo. Jer, tako dovode dete u situaciju da ne može postići cilj i uspeh i počinje se osećati nesposobnim. Dete treba pripremiti za stalne male ciljeve, učiti ga da u njih ulaže, da ustraje i da je uspeh veoma relativna stvar.
Komentari (0)