U fazi zaljubljenosti parovi često uzimaju zdravo za gotovo svoje navike i želje. Gledano kroz ružičaste naočare deluje da su njihove navike i želje zajedničke, da misle i dišu kao jedno. Međutim, posle izvesnog vremena, kada zaljubljenost ustupi mesto zajedničkom životu u kojem se smenjuju lepi i ružni događaji, svakodnevni izazovi i prepreke, idilična slika veze ili braka polako poprima realističnije boje.
U tom ramu partneri i dalje stoje jedno uz drugo, čvrsto priljubljeni, ali sa nešto manjim osmehom na licu ili potpuno ozbiljni. Zašto? Vremenom postaje jasno da je svaka zajednička odluka, pa i najmanja, veliki test za njihovu ljubav i partnerstvo. Gde ćemo na letovanje? Da li nam je neophodan novi automobil? Moramo li na nedeljni ručak kod tvojih? Svako pitanje i svaki odgovor potencijalna su prilika za nesporazum, sukob, nezadovoljstvo…
Kada dolazi do razgraničenja navika i želja, kada nastupa onaj period kada osoba shvati da je partner u nečemu ograničava ili da sasvim drugačije promišlja o budućem zajedničkom životu?
– Period zaljubljenosti je važan resurs koji parovi imaju da prevazilaze teškoće i dileme sa kojima se tokom zajedničkog života neminovno suočavaju. Zajednički život, odnosno život pod istim krovom i jeste taj trenutak kada su svi adaptivni potencijali pojedinca stavljeni na probu. Koliko god da nekoga volimo i imamo osećaj da bez njega ili nje ne možemo da zamislimo život, to i dalje ne znači da nam se baš sve što radi ili ne radi dopada.
I to je u redu, jer ne zaljubljujemo se u svog klona. Ulazak u zajednicu je zapravo period tranzicije i transformacije. Svi znamo kako su ti procesi teški na ekonomskom planu, pa odakle nam ideja da su oni lakši na ličnom?!
Ovaj problem nastaje jer partneri misle da se nešto podrazumeva. Da li uopšte nešto u vezi može da se podrazumeva, a šta nipošto ne sme?
– Kada se dvoje ljudi spaja u par, to nikada nije spoj samo njih dvoje. To je kao da se spajaju čitavi univerzumi – porodice, šire familije, ambicije, karijere, stavovi, vrednosti, uverenja, predrasude, zablude, očekivanja, nade i strahovi, da nabrojim samo neke, spisak je beskrajan. Možda je najbolje razmišljati u stilu – podrazumeva se samo jedno, a to je da se ništa ne podrazumeva. Kada tako mislimo onda smo tolerantniji, pažljiviji, proveravamo i pitamo se, a naročito dovodimo u pitanje sopstvenu poziciju i stavove.
Ono što je za jednog normalno, očekivano i jedino moguće, za partnera može biti potpuno novo i neočekivano, čak zastrašujuće.
Kada je krajnje vreme ili prelomni trenutak u vezi da se partneri dogovore o tome šta za svakog od njih pojedinačno znači dobar zajednički život?
– Što pre, nikada zapravo nije prerano. Mnogi se ustručavaju i odlažu taj razgovor, najčešće iz straha da ne ugroze “idilu” ili ono što doživljavaju kao harmonično, potpuno nesvesni činjenice da upravo takvim ponašanjem podrivaju temelje svoje veze. Kada je partnerska veza u pitanju, ljubav nije sve. Ona je potreban, ali ne i dovoljan uslov da bi jedna veza u današnje vreme opstala.
Ugovoreni brakovi iz nekih ranijih vremena i jesu bili stabilniji i dugotrajniji jer je u prvom planu bio određeni interes, a vremenom su se, ako su partneri imali sreće, razvijali naklonost i ljubav. Danas smo, rekla bih na našu sreću, više u poziciji da biramo kada je partnerstvo u pitanju, ali nisam sigurna da su baš svi u stanju da preuzmu i odgovornost za sopstveni izbor i sopstveni život, odnosno da se izbore za ono za šta misle da im pripada. Kada govorim o borbi, ne mislim na agresiju ili napad, već na zastupanje i branjenje sopstvenih potreba i pozicije.
Da li je možda nekada i prerano pregovarati, odnosno mogu li ishitreni pregovori da zaplaše partnera?
– Mislim da su presudni jezik i način koji koristimo. Pregovori nisu ništa drugo nego razgovori sa određenim ciljem, a cilj je obično taj da dođe do neke promene, da se ustanovi neko novo pravilo, da počne ili prestane da se događa nešto što nam je jako važno. I čini se da je upravo u tome ključ – s jedne strane, mali broj ljudi je dovoljno u kontaktu sa samim sobom da bi znali šta im je zaista važno, a sa druge – ne može vam sve biti podjednako važno da ni od čega ne možete da odustanete.
A ako se ne slažete i ne možete da razgovarate u vezi nečega što vam je zaista važno i što čini suštinu vašeg bića, veliko je pitanje da li opstajanje takve veze nije, u psihološkom i emotivnom smislu, promašena investicija.
Postoje li nekakve “tehnike” pregovaranja? Kako uputiti poziv na promenu?
– Čvrsto verujem u to da pregovori ne bi trebalo da budu po principu sve ili ništa, uzmi ili ostavi (osim ukoliko, kao u situacijama nasilja, neko može da strada – tu pregovori nisu opcija). Najbolje je nastupiti iz JA pozicije, onoga šta osećate, mislite, želite i šta vam je potreba.
Čuvajte se da ne uđete u borbu za moć (samo da bude po mome!), jer to je tihi, ali razorni ubica svake zdrave relacije, naročito partnerstva.
Budite pažljivi i tolerantni, blagi i odlučni, vodite se onom mudrom da je “junaštvo zaštititi sebe od drugih, a čojstvo štititi druge od sebe”. Ne može i ne sme sve ono što je bitno za vas uvek i u svakoj prilici biti važnije od onoga što je bitno vašem partneru.
Jer, ako tako mislite, odakle vam ideja da bi on ili ona mogli da misle drugačije?
Oko čega se u vezi najviše “saplićemo”, kako na dnevnom planu tako i dugoročnije gledano?
– To su razne teme u raznim kulturama. Dominiraju razlike po pitanju novca, obaveza oko dece i kuće, odnosa sa porodicama, porekla, običaja i navika vezano za svakodnevni život, načina provođenja slobodnog vremena, planova za bližu i dalju budućnost, ličnih afiniteta i sloboda. Sve su to velike i krupne stvari i o njima se mora razgovarati, jer nije bez značaja ako po pitanju važnosti školovanja imate slično mišljenje, što će svakako uticati na vaš odnos. Kao kada imate kamenčić u cipeli, bez obzira na to koliko ga ignorisali – nećete uspeti, on smeta, pa smeta. Tako je i sa malim razlikama po bitnim pitanjima.
Ko su bolji “pregovarači”, žene ili muškarci?
– Teško je reći ko je bolji. Nasleđe patrijarhalne tradicije još je jako i u nekim sredinama još uvek muškarci podrazumevaju da oni postavljaju pravila, a da se žene ništa ne pitaju. Srećom, to se menja, čak mislim da žene, s obzirom na to da su često socijalno kompetentnije i relaciono “pismenije”, imaju veću šansu. To nikako ne znači da su žene češće “pobednici”, jer partnerstvo nije polje u kome bi trebalo vojevati takve bitke, već da su se izborile za to da se njihov glas više čuje. Mislim da je to dobro za sve.
Ispada li onda da su u pravu oni koji ulaze u vezu sa idejom da će uspeti da kod partnera promene nešto što im smeta, da ga preoblikuju? Zar nije suština u tome da nekoga prihvatimo onakvim kakav jeste i da se međusobno prilagođavamo?
– Naravno da nisu u pravu, pre svega zbog toga što možemo menjati samo sebe. Ali nije svejedno ni u kom kontekstu se menjamo, koliko se osećamo slobodno da biramo. Svaka partnerska relacija je priča za sebe, ali razlika između one koja je samo “taman” i one koja “stoji kao salivena” je kao između konfekcije i odela krojenog po meri. Dobro partnerstvo je ono u kom se svako pojedinačno oseća komotno i slobodno i u kome može da se razvija i da se menja. Lakše se menjamo onda kada znamo da se i drugi menjaju zbog nas.
Obično se pregovara tek kada dođe do razvoda, odnosno kada je već prekasno.
Zašto su supružnici tek tada spremni da otvoreno govore o željama i izneverenim očekivanjima? Zato što više nemaju šta da izgube?
– To je potpuno druga tema, tada pregovaraju o prekidu veze, a ne kako bi njihova veza trebalo da izgleda. Razvod je pravna kategorija, podrazumeva jasnoću i preciznost, teško je,
pogotovo na ovim prostorima, ljudima da odvoje razum od osećanja. Ipak, u situaciji razvoda sistem ih nekako natera na to. Mislim da kada bi ljudi više energije uložili u pregovore oko toga šta im je u vezi bitno i važno i u zastupanje sopstvenih interesa, bez očekivanja da će neko, samo zato što ih voli, biti u stanju da pročita njihove misli, ovaj svet, i mi u njemu, bi bio jedno mnogo bolje, a svakako iskrenije mesto.
Najnovije američko istraživanje, koje je sprovela kompanija “YourTango”, pokazalo je oko čega se parovi najčešće sukobljavaju. Najviše se svađaju zbog toga što ne osećaju da ih partner ceni i poštuje, zatim upravo zbog loše komunikacije, a na spisku razloga novac se nalazi na trećem mestu. Sledi seks kao uzrok svađe. Interesantno je da su se mnoge ispitanice izjasnile da im smeta što je partner opsednut sportom, i da to negativno utiče na vezu.
Pročitajte još >>
Najbolji saveti sa zrećan i dugovečan brak
Komentari (0)