Vaspitanje je proces kojim se dete priprema za samostalan život među drugim ljudima. Koliko će ono biti zadovoljno svojim životom, zavisi i od nivoa samopoštovanja odčega zavisi naše ponašanje, osećaji i postignuća. Deca s visokim samopouzdanje lakše svladavaju sve prepreke i doživljavaju ih kao izazove, a ne probleme. Zato na izgrađivanju i posticanju samopouzdanja treba stalno raditi. Najjednostavnija definicija pojma samopouzdanja bila bi da je to pozitivan ili negativan stav prema samom sebi. Samopouzdanje je procena pri kojoj svakodnevno upoređujemo ono što jesmo i kakvi jesmo s onime što bismo želeli, mogli ili bismo trebali da budemo. Što je manja razlika između onoga kako se vidimo i šta bismo zaista želeli, naše je samopouzdanje veće, tvrdi profesorica psihologije Vanja Lončar
Kada se razvija samopouzdanje?
Danas se smatra da samopouzdanje nije urođeno, nego se izgrađuje i menja celoga života. Naročito je važno ono što se događa u detinjstvu jer se tada stvaraju temelji za razvoj ličnosti. Već u ranom detinjstvu deca počinju da razlikuju sebe od okoline i u stanju su da se uporede s drugima. Do vremena kada dete krene u školu, roditelji imaju najvažniji uticaj na razvoj samopouzdanja. Deca predškolskog uzrasta uglavnom imaju visoko samopouzdanje i to nije povezano s njihovim objektivnim postignućima.
Dolaskom u školu, na nivo samopouzdanja manje utiču roditelji, a više škola i vršnjaci. U školi se svakodnevno testiraju detetove snage. Ocene, kritike učitelja i primedbe vršnjaka daju detetu puno podataka koji utiču na nivo samopouzdanja.
‘Neću da učim jer nemam sreće’
Samopouzdanje i školski uspeh čine začarani krug. Dolaskom u školu nivo samopouzdanje utiče na školski uspeh, a posle toga školski uspeh utiče na detetovo samopouzdanje. Način na koji će učenik rešavati pojedine zadatke u školi zavisi od njegovog samopouzdanje. Nisko samopouzdanje dovodi do rezultata koji su znatno niži od detetovih stvarnih mogućnosti.
Deca s visokim samopouzdanjem intelektualno su aktivna, u školi postavljaju puno pitanja, ne plaše se da izraze svoje mišljenje. Ako nešto ne znaju, ne plaše se da traže pomoć. Postavljaju realne i dostižne ciljeve i tako povećavaju verovatnost postizanja uspeha. Dete s niskim samopuzdanjem u školi prvo nastoji da izbegne neuspeh, a ne da postigne uspeh. Učenici s niskim samopuzdanjem očekuju loš uspeh i zbog toga uče manje. Skloniji su da misle da na školski uspeh utiče i faktor sreće: ‘Neću da učim jer nemam sreće i dobiću jedan.’
Najnesigurniji u četvrtom razredu
‘Većina dece vrlo je sigurna u sebe i ima visoko samopouzdanje kada je reč o polasku u školu, raduju se i misle da će biti uspešna. Istraživanja su pokazala da je većina dece sigurnija u sebe nego što bi realno trebala da budu. Delom je to odraz onoga kako odrasli – roditelji, bake, deke… – prikazuju školu, govore deci šta ih čeka i kako će sigurno biti uspešni. Dečije samopouzdanje, odnosno sigurnost u sebe, počinje lagano da pada kad zaista krenu u školu, a statistički podaci ukazuju da su najnesigurniji u četvrtom razredu’, kaže Tatjana Gjurković, psiholog.
Spremnost na prihvatanje neuspeha i način kako se nose s njim većoj deci predstavlja problem. „Kako veruju da su vrlo uspešna, neretko i najbolja, ne prihvataju neuspehe. Iako je to odraz razvoja tokom kog deca tek treba da nauče kako se nositi s neuspehom, važnu ulogu u tome imaju i odrasli kojima su deca okružena”, pojašnjava psiholog.
U svom je radu ona je primetila da je mnogo dece vrlo anksiozno prilikom rešavanja konkretnih zadataka vezanih za školu – neka deca tu anksioznost smanjuju stereotipnim radnjama, druga rade samo ono što žele, treća pričaju nevezane priča itd. Većina dece sa šest godina nije dovoljno emocionalno zrela da bi znala da se na zdrav način nose s obavezama koje donosi škola.
Mešanje straha i radosti
Savremeni školski sistem usmeren je na znanje, a emocionalna i socijalna komponenta gotovo su zanemarene. Zato je nužno da i škola, implementirajući postojeće metode, podstiče stvaranje detetovog samopouzdanja. A šta treba da rade roditelji?
‘Osnovno je da roditelji primete detetov strah od polaska u školu – i strah uopšte u novim situacijama, koji postoji kod većine dece. Premda se većina dece jako raduje što će poći u školu, ipak kreće u nešto novo i nepoznato, zbog čega su nesigurna. Dakle, roditelji i drugi odrasli treba da budu svesni da dete može istovremeno da se raduje i plaši zbog polaska u školu’, tumači Tatjana Gjurković.
U takvim situacijama je važno verbalizovati detetov strah i reći nešto kao: ‘Raduješ se školi, ali te je i strah jer ne znaš šta te tačno čeka. To je normalno jer nas je sve barem malo strah kada idemo tamo gde nikada nismo bili. Ja ću biti tu i pomoći ću ti kada ti moja podrška bude trebala.’
Vrlo je važno pomoći detetu da razvije pozitivnu i realnu sliku o sebi. To znači da će jedno dete biti sjajno u crtanju, a drugo u matematici… treba im objasniti kako nismo svi odlični u svemu, upozorava Tatjana Gjurković. Važno je i da dete to zaista prihvati jer ako bude frustrirano zato što nešto ne može, tada će mu teže ići i ono u čemu zaista može biti dobro. Realna očekivanja od deteta podrazumevaju da roditelji jako dobro poznaju dete, njegov temperament i sposobnosti. Ponekad nam je teško da sve to prepoznamo pa nam stručna osoba može biti od velike pomoći.
Pročitajte još >>
Šta gradi dečije samopouzdanje?
Porodica- baza samopouzdanja
Komentari (0)