Prema rečima Lidije Kozarčanin, iz Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, kada su u pitanju predškolci i osnovci, poremećaji se ogledaju u lošem odnosu sa vršnjacima, nepoštovanju autoriteta, izostancima iz škole, neprekidnom pričanju i šetanju za vreme časova, telefoniranju usred nastave, uznemiravanju i šikaniranju drugih, nošenju noža u školu. Nemali je broj onih koji već u nižim razredima na časovima spavaju, jer im roditelji noću dozvoljavaju da igraju igrice.
– Sve se ovo ako su deca mlađa od 14 tretira kao asocijalno ponašanje, pa smo pre tri godine imali 2.777 prijavljenih slučajeva, u 2010. godini 3.604, a očekujemo da će majski izveštaj pokazati porast i u prošloj godini – kaže Kozarčaninova.
U blagom porastu je i broj prijava maloletnika koji su se sukobili sa zakonom, ali nemaju 14 godina, pa nisu krivično odgovorni (sa 1.150 na 1.790), kao i onih između 14 i 18, koji su, iako se još tretiraju kao deca, krivično odgovorni (sa 8.600 na 8.820).
Sve u svemu, kada se saberu sve prijave centrima, za deceniju, broj dece koji imaju različitih problema sa poremećajem u ponašanju porastao je za 70 odsto! Dok ih je 2002. bilo nešto više od 15.000, sada je ta brojka daleko premašila 26.000.
Ali nisu sva deca destruktivna. Neka se povlače u sebe, odjednom prestaju da govore, dramatično menjaju raspoloženja.
– Pod tretmanom su, nažalost, uglavnom agresivnija deca, koja smetaju okolini. A dok okolina primeti da dete ima neku drugu ozbiljnu promenu ponašanja, bude kasno – kaže Kozarčaninova.
Prvi sa decom razgovaraju školski psiholog ili pedagog, druga instanca su razvojna savetovališta pri domovima zdravlja, i na kraju zavodi za mentalno zdravlje (u Palmotićevoj u Beogradu, u Novom Sadu i Nišu), dečje klinike, ali i privatna psihološka savetovališta. Svi oni imaju pune ruke posla.
– Ranije su u specijalizovane ustanove dečje psihologije dolazila deca sa poremećajima u ponašanju koji su bili medicinski definisani. Danas, po preporuci školskih pedagoga i psihologa, dolaze ona čije je ponašanje smetnja za školu ili roditelje – potvrđuje Oliver Vidojević, dečji psihijatar i psihoanalitičar.
On dodaje da se često ne razlikuju teški prekršaji od nemirne dece, pa dečji psihijatri “dobijaju zadatak” da “izleče” mališane i od pričanja na času!
– Roditelji i škola se ponašaju kao da ne mogu da preduzmu ništa, pa odatle povećan trend konsultacija sa stručnjacima za mentalno zdravlje. Tako evakuišu problem i rešenje prepuštaju institucijama – zaključuje Vidojević.
Broj dece koja traže pomoć automatski se povećava u određenim periodima. Recimo, na kraju školske godine ili u vreme prijemnih ispita, kada dolazi do snažnih afektivnih reakcija. I produženi zimski raspust doveo je u ordinacije one mališane koji su više boravili sa svojim porodicama u kojima su loši međusobni odnosi.
Šta kažu brojke:
15.000 broj maloletnika sa poremećenim ponašanjem
26.000 broj maloletnika sa promenjenim ponašanjem
3.600 broj mlađih od 14 koji se asocijalno vladaju
Pročitajte još >>
Treba li kažnjavati decu?
Komentari (0)