Pomozite deci da pobede strah

Malo je odraslih koji su svesni da je njihovo ovakvo ponašanje odgovorno za razvijanje raznih strahova kod dece.

– Roditelji bi trebalo da se potrude da shvate uzročno-posledičnu vezu između svojih postupaka i dečjih strahova, a najvažnije od svega je ne plašiti ih nekim iracionalnim, mističnim bićima koja su za decu svevideći delioci univerzalne pravde. Odrasli na taj način potkopavaju svoj pozitivni roditeljski autoritet, a kod dece razvijaju uverenje da su posmatrani sve vreme, što nikako ne vodi zdravom psihološkom razvoju i može da bude dobra podloga za razvijanje generalizovane anksioznosti – kaže za „Blic” Milena Oparnica, psiholog OŠ „Jelica Milovanović” u Sopotu.

Strah zavisi od uzrasta
Strahovi kod dece nisu isti na svim stupnjevima razvoja. Naša sagovornica objašnjava da svi na svet dolazimo sa dva biološki prioritetna straha, a to su strah od jakog zvuka i od gubitka podloge.
Kasnije, oko osmog meseca, javlja se prvi psihološki strah od odvajanja od majke jer je to razvojni period kada dete uspeva da raspozna majčin lik od ostalih likova koji ga okružuju i uznemireno reaguje na majčin izlazak iz njegovog vidnog polja.
 

Ne ostavljajte dete samo
Zato je veoma bitno da majke na tom uzrastu pa negde do 16. meseca ne ostavljaju decu na duži vremenski period jer to može negativno da utiče na sva ostala poželjna odvajanja deteta: polazak u vrtić, školu, letovanja, zimovanja.
– Kasnije, pre polaska u školu javlja se strah od smrti i briga za roditelje. U skladu s tim, može da bude izražen i strah od razvoda roditelja kada je dete u prilici da sluša svađe i pretnje da će jedno od njih otići. Tada se na strah nadovezuje i osećanje krivice, jer dete počinje da misli kako je ono odgovorno za to što se oni svađaju – priča Oparnica.

Strah od kazne
Ona takođe ukazuje da se na ovom uzrastu javlja i strah od da će ga roditelji kazniti pa bi roditelji tu vezu trebalo da iskoriste za suočavanje deteta sa prirodnim i logičnim posledicama ponašanja, a nikako zastrašivanjima raznim bićima koja nemaju nikakve veze s njihovim ponašanjem i osećanjima.
 

Strah se prenosi na decu
– Deca uče po modelu, a ti modeli su odrasli koji ih vaspitavaju. Treba imati u vidu da se deca plaše onoga čega se roditelji plaše – ako se mama plaši gliste, velika je verovatnoća da će i dete razviti taj strah koji može kasnije da generalizuje na sve gmizavce. Veoma je bitno da ih suočimo sa realnošću, s tim šta se zaista dešava kada se plaše i sa činjenicom da se ono čega se plaše u velikoj većini slučajeva ne dogodi. To može da se postigne razgovorom s detetom u smirenoj i opuštenoj atmosferi, kao i bihevioralnim putem, odnosno ponašanjem u konkretnim situacijama u kojima dete pokazuje strah – nastavlja Oparnica.
 

Preventiva
Ona kaže da preventiva straha od mraka može biti svakodnevni ritual pred spavanje, kada roditelji i dete pojačavaju svoju bliskost pričanjem pozitivnih priča i obaveznom porukom da je sutra novi dan u kome smo mi gospodari svojih osećanja i ponašanja. Kada je u pitanju strah od životinja, najbolji način da se on prebrodi je učenje po modelu, kada se detetu postepeno objašnjava odnos prema životinjama i na taj način sve više i više uverava da je njegov strah neosnovan.

Mašta i realnost
Treba imati u vidu da je dečji psihički aparat nezreliji i da se deca više plaše od odraslih te da u ranom uzrastu kod mališana stvarnost i mašta nisu striktno razdvojeni. Zato su strahovi normalni pratioci detinjstva koje ne treba pojačavati odvajanjem deteta u ranom detinjstvu, plašiti ga životinjama i iracionalnim bićima.
 

Pročitajte još:
Sisanje palca ukazuje na strahove >>
Zašto se dete boji nepoznatih osoba? >>