Humani papiloma virus (HPV) je naziv za porodicu DNK virusa široko rasprostranjenih u populaciji. Ova porodica virusa obuhvaća više od 100 genski različitih tipova virusa (genotipova) koji, u zavisnosti od tipa, uzrokuju nastanak dobroćudnih i zloćudnih promena kože i sluznica. Infekcije koje uzrokuju humani papiloma virusi možemo podeliti na kožne i genitalne. Za otkriće uzročne povezanosti HPV i karcinoma vrata materice nemački naučnik Harald zur Hausen je 2008. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu i fiziologiju.
Kožne HPV infekcije
Kožne HPV infekcije proširene su u obliku kožnih bradavica po celom svetu, a najčešće među decom i omladinom. Neka zanimanja, poput radnika u mesnoj industriji i preradi ribe izložena su većem riziku od pojave bradavica. Kožne bradavice prenose se direktnim kontaktom sa zaraženom kožom ili sluznicom, a najčešća lokalizacija su prsti ruku ili šake, stopala i delovi lica. Osim estetskog, ne predstavljaju veći zdravstveni problem, a često prolaze i bez ikakvog lečenja.
Za odstranjivanje dugotrajnih kožnih oblika najčešće se primenjuje krioterapija tekućim azotom ili dioksidom i elektrokoagulacija, a ređe hirurško odstranjivanje.
Genitalna (polna) HPV infekcija
Genitalna HPV infekcija je polno prenosiva bolest čija je učestalost u svetu u porastu, naročito među mlađim, polno aktivnim osobama oba pola. Više od 30 tipova humanih papiloma virusa prenosi se polnim putem i mogu inficirati polne organe žena i muškaraca: kožu penisa, vulve (područje oko vagine), međice i područja oko anusa, sluznicu vagine, grlića materice (cerviksa) i uretre.
Neki od tipova polno prenosivih HPV-a mogu uzrokovati dobroćudne genitalne bradavice (kondilomi) i manje promene u citološkom pregledu ćelija grlića maternice (PAPA test) i nazivaju se genotipovima “niskog rizika”. “Visokorizični tipovi” HPV-a mogu uzrokovati pojavu zloćudnih novotvorina (karcinoma) grlića maternice, vagine, penisa ili anusa.
Genitalna HPV infekcija prenosi se polnim odnosom i kontaktom. Većina primarnih infekcija ne uzrokuje smetnje niti znakove upale pa stoga većina zaraženih osoba nije svesna vlastite infekcije i može je preneti svom polnom partneru. HPV virus deluje na ćeliju domaćina na način da se jedan deo vlastite virusne DNK ugradi u humani genom stanice, podstičući nekontrolisano deljenje ćelija.
Virus na taj način može biti prisutan u inficiranim ćelijama više godina, ali se može i spontano ukloniti vlastitim obrambenim mehanizmima organizma.
Postoji li lek za HPV infekciju?
Budući da nema specifičnog leka za HPV infekciju, srećna je okolnost da kod većine zaraženih osoba dolazi do spontanog prirodnog samoizlečenja (50-80 posto) koje zavisi od stanja imunološkog sistema inficirane osobe. Hronična HPV infekcija povisuje rizik nastanka raka grlića materice za 65 puta, a kod onkogenih visokorizičnih tipova (16, 18, 31, 35, 39, 45, 51, 52, 56) i za 130 puta. Slabljenje imunološkog sistema usled stresa, loše ishrane, uživanja alkohola i pušenja može biti razlogom promena u imunološkom odgovoru, koje mogu podstaći aktivnost virusa. Osoba bilo koje životne dobi može se ponovo zaraziti nakon polnog odnosa s inficiranim partnerom.
Dijagnoza HPV infekcije kod žena podrazumeva ginekološki pregled prilikom kojeg se posebnim četkastim brisom uzima uzorak za molekularnu mikrobiološku pretragu, kojom dokazujemo prisutstvo i genotipove virusa. Kod muškaraca uzorak za dijagnostiku HPV infekcije je bris uretre.
Za sada ne postoji specifično protivvirusno lečenje HPV-genitalnih infekcija, a sam postupak lečenja složen je i zavisi od zdravstvenog stanja zaražene osobe (dob, opšte zdravstveno stanje, oblik, veličina i lokalizacija promena, promiskuitetno ponašanje itd.) Genitalne bradavice (kondilomi) se mogu ukloniti hirurškim putem (laserom, krioterapijom, LEEP-om), ili se premazuju različitim hemijskim sredstvima (lokalnom aplikacijom 10-25 posto otopine podofilina). Uprkos bilo kom primenjenom postupku, HPV infekcija ne može se izlečiti u potpunosti.
Poslednjih godina na tržištu su dostupne dve vrste vakcina protiv genitalne HPV infekcije, i to četverovalentna i dvovalentna vakcina.
Obe vakcine temelje se na primeni tzv. virusima sličnih čestica (engl. viral-like particles) koja predstavljaju veštački napravljene delove virusa sastavljene iz rekombinantnih virusnih belančevina. Ovakve virusima slične čestice ne sadrže virusnu DNK, ne mogu zaraziti humane ćelije, ne mogu se razmnožavati u ćelijama i uzrokovati bolest.
Četverovalentna vakcina sadrži virusima slične čestice nisko rizičnih genotipova 6 i 11, te visoko rizičnih genotipova 16 i 18. Dvovalentna vakcina sadrži samo dva najčešća genotipa visokog rizika (16 i 18). Trajanje zaštite nakon provedenog kalendara vakcinacije nije u potpunosti poznato i štiti samo od genotipova virusa koje sadrži vakcina, ali s obzirom na dosadašnje rezultate objavljenih istraživanja, klinička učinkovitost traje najmanje pet godina. Stoga i nadalje kao najuspešniji način sprečavanja infekcije je odgovorno polno ponašanje i dugotrajna, uzajamno monogamna veza partnera koji nisu inficirani.
Komentari (0)