Dete u periodu od treće godine života ima potrebu za društvom i socijalizacijom, ali ono bi radije želelo društvo poznate dece u poznatom okruženju, a vrtić to svakako nije, bar ne u početku.
Iako se u tom periodu razvija radoznalost, a svima nam je poznato dečije pitanje po milioniti put: "A ZAšTO?"
Posle svakog našeg odgovora, iako je njihovo interesovanje za najrazličitije stvari beskrajno, vrtić je ipak za njih nepoznato okruženje sa novim pravilima ponašanja, koja od njih zahtevaju nove navike svakodnevnog života. Strah od odvajanja kao i osećanje da su ih roditelji napustili je u početku stalno prisutno, pa su deca u prvo vreme često neutešna.
Neka deca reaguju plačem, negodovanjem, pokazuju odbojnost prema vaspitaču nezainteresovanost za drugu decu, dok druga reaguju fiziološki:
– odbijaju hranu
– odbijaju spavanje
– često su prehlađeni
– dijareja itd.
Jedan od oblika reakcije na prilagođavanje može biti i REGRESIJA – vraćanje na prethodnu fazu razvoja gde je dete bilo sigurno. Ove oblike ponašanja možete prepoznati ako Vaše dete nakon kretanja u vrtić:
– sisa prst,
– ponovo piški u krevet,
– gricka nokte,
– mazi se iako je naučilo lepo da govori…
Na ovaj način dete se podsvesno brani zbog socio-emotivnog osećaja ugroženosti (često se dešava da se dete ovako ponaša kad mu se rodi brat ili sestra).
Prestanak plača nije pokazatelj uspešne adaptiranosti deteta na vrtić, jer se dešava da deca prihvate situaciju onakvu kakva jeste, ali su u vrtiću povučena, i neaktivna.
Ali nemojte brinuti, jer su sva ta ponašanja česta i uobičajena, a uz pravilan pristup i savladiva.
Uspešno adaptirano dete zadovoljno odlazi u vrtić, priča o svojim novim drugarima i drugaricama, voli svoju vaspitačicu, pokazuje inicijativu, a dešava se i da ne želi da ide kući. A onda imate novi razlog za brigu.
Komentari (0)