Deci je svojstveno da se nečega plaše. Nije ni čudo kad je svet oko njih tako velik, nepoznat i neistražen! Često mališane plaši nešto što je za odraslu osoba čista besmislica. Ni u kom slučaju ne smete da pokažete detetu da njegove bojazni i strepnje ne shvatate ozbiljno. O tome kakvi sve strahovi postoje govori ruski psiholog Jelena Kiseljeva u časopisu „Argumenti i fakti“.
Bebe i strahovi
U svakoj fazi razvoja deca osećaju strahove koji su svojstveni određenom uzrastu:
– Od rođenja do šest meseci mališana može da uplaši jak zvuk i nagli pokret.
– Sa sedam meseci dete ispoljava uznemirenost prilikom dugotrajnog odsustva majke. Takav strah se snažno ispoljava kod devojčica do dve i po, a kod dečaka do tri godine.
– Posle sedam meseci dete plaše određeni glasni zvuci, skoro svi nepoznati ljudi, oblačenje i svlačenje, promena okoline, visina. Mnogi mališani se plaše tuša ili rupe za odvod vode u kadi.
– Sa osam meseci se javlja strah od nepoznatih osoba, naročito žena koje ne liče na mamu.
– Oko druge godine može da se javi strah od životinja, saobraćaja…
– Strah dece do tri godine je da će ih roditelji odbaciti, strah od nepoznatih vršnjaka, nepoznate sredine, promene načina života. Imajte to na umu kad dajete dete u vrtić. Dečji psiholozi preporučuju da se mališan da u jaslice ili pre godinu i po dana ili posle treće godine, budući da je period između druge i treće godine po mnogo čemu kritičan za vašeg mezimca.
Posle treće godine
Sa tri godine se javlja strah od kazne. Strah kod mališana tog uzrasta je manje izražen ako otac učestvuje u vaspitavanju svog potomka i ako se ne guši njegovo ja (dete mora da ima mogućnosti da iskaže svoje emocije i strepnje).
– Od tri do pet godina deca počinju da se plaše mraka, usamljenosti i zatvorenog prostora. Baš u tom uzrastu roditelji obično donose odluku da njihovo čedo više nije tako malo da bi spavalo kraj roditelja i nakon što mu kažu laku noć gase svetlo i čvrsto za sobom zatvaraju vrata spavaće sobe. To mališanu pada veoma teško jer upravo u tom uzrastu on projektuje svoje dnevne strahove kojih ima dosta. To su strah od babaroge, imaginarnih čudovišta, duhova ili strašnih zveri koje se kriju pod krevetom ili u ormanu…
– Od šest do sedam godina vrhunac dostiže strah od smrti. Upravo u tom uzrastu kod deteta se formira osećaj za vreme i prostor, pojavljuje se koncepcija života, ono shvata da niko ne živi večno, da se ljudi rađaju i umiru i da se to odnosi i na njegovu porodicu. Upravo tada se često dešava da dožive prvi smrtni slučaj u široj ili užoj porodici: umiru pripadnici starije generacije, prabake ili deke…
– Sa sedam i osam godina stari strahovi se ublažavaju, ali se pojavljuju novi. Deca mlađeg školskog uzrasta počinju da se plaše neodobravanja roditelja, boje se da neće ispuniti njihove želje i očekivanja. Rađaju se strahovi vezani za školu: strah da će da zakasne na nastavu ili dobiju lošu ocenu.
– Posle osam godina deca se najviše plaše smrti roditelja.
Igrajmo se hrabrosti
Porodična psihoterapija i dečja psihologija nude različite metode za ublažavanje strahova. Ne treba zaboravljati da je većina dečjih strahova određena uzrastom i da vremenom nestaju sami od sebe, ali upravo od roditelja zavisi da li će te strepnje potrajati duže nego što treba i pretvoriti se u fiksacije. Najvažnije je strpljenje i odnos poverenja s detetom.
Prva etapa – Crtajmo strahove. Svaki „čas“ crtanja mora da se odvija u spokojnoj atmosferi i traje 30 minuta. Pre toga dozvolite detetu da se malo samo poigra i uspostavite s njim prijateljski kontakt.
Posle toga možete da pređete na razgovor, koji bi trebalo da vam otkrije čega se dete plaši. To može da se uradi u formi igre. Sedite pored deteta a ne prekoputa njega i ne zaboravite da ga povremeno bodrite i podstičete. Ako dete poriče svoje strahove, tražiti od njega da vam ne odgovara sa „da“ ili „ne“, već celom rečenicom, na primer: „Ja se ne bojim mraka.“
Komentari (0)