Ejmi Slevin je izgubila vid 1997. godine i odgajila je svoje dve ćerke Sofiju (3) i Džihanu (15 meseci) pomoću dodira. To je, tvrdi ona, lakše nego što biste mogli i da pomislite. To što je slepa ne čini je nekompetentnom majkom, iako ljudi pretpostavljaju da ona to jeste, prenosi "Gardijan".
Težak rad, kao životni izbor, pružio joj je mnogo više nego što je mogla da pretpostavi. Od prvih sati držanja ćerke Sofije u naručju, pa sve do cupkanja "dve fine dame" na njenim umornim kolenima, Ejmi Slevin obožava svoj život:
"Uvek sam znala da će roditeljstvo predstavljati izazov za mene, naročito u poređenju sa drugim majkama, jer sam ja izgubila vid 1997. godine. Kada gledate sa praktične strane, odgajanje dece bez vida nije teško kao što možete da pomislite. Tako i menjanje pelena nije naročito teško ukoliko ste navikli da sve radite uz pomoć dodira.
Nema tu velike misterije. Ja ne istražujem fekalne materije prstima, niti ostavljam moju bebu poluobrisanu. Jednostavno koristim kombinaciju dodira i mirisa i tako utvrdim kako mi ide brisanje, i ako mi stvari izmaknu kontroli i ja počnem da gubim volju za životom…pa, onda mi je potrebno samo deset minuta za kupanje i presvlačenje i gotovo.
Hranjenje je takođe dostižno i za mene – slepu majku. Uzimala bih kašikom u desnoj ruci hranu dok bih levu ruku blago prislonila na ćerkino desno rame. Tako mogu da pratim poziciju njene glave i da palcem kontrolišem koju ću joj količinu dati. Nikada nisam ciljala kašikom direktno u njena usta već sam koristila svoje prste da ih pronađem", ispričala je Ejmi.
Prema njenim rečima, vođenje domaćinstava je za nju već složenije, ali ne i nemoguće. Nedavno je, na primer, dok je razvrstavala veš srušila Sofijinu čašu. Kada je krenula da uzme papir za brisanje srušila je bočicu za čišćenje koja se prolila po kuhinjskim pločicama. Pas pomagač joj je pritekao u pomoć i zajedno su sve obrisali.
"Naporno radim i na tome da ostvarim dovoljno dobar odnos sa svojim ćerkama kako one ne bi dobile nekakve ideje o tome da mogu da zloupotrebe činjenicu da sam slepa. Nadam se da ću uspeti da im pokažem da sam u stanju i da primetim njihovo loše ponašanje. Mala je verovatnoća da ću uspeti da pobedim u bitkama sa ćerkama oko odeće ne primer, ali ću ih naučiti da poštuju i vrednuju same sebe kako bi donosile dobre odluke o oblačenju u vreme svog tinejdžerskog doba.
Nerazumevanje drugih ljudi najviše smeta
"Najveće poteškoće nisu menjanje pelena, hranjenje ili kuvanje, već mi pravu poteškoću predstavlja stav ljudi. Nema puno slepih roditelja i stalno smo marginalizovani. Bila sam šokirana na primer kada sam shvatila da u Britaniji ne postoje informacije o trudnoći i porođaju pisane Brajevim pismom. Ušla sam u materinstvo slepa – na više načina. Ali sve to bledi i postaje beznačajno u poređenju sa načinom na koji me ljudi tretiraju.
Saobraćaj se usporava i svi gledaju u mene kako prelazim ulicu sa svojim psom vodičem i decom. Stranci, pa čak i prijatelji, ugrabiće i najmanju šansu da pitaju mog muža da li mogu da kuvam i da li mogu da menjam pelene.
Ljudi bez imalo srama bulje kada svojoj decu brišem nos i vezujem pertle i otvoreno pokazuju iznenađenje kad vide da nisam nesvesna postupaka svoje dece iako nisu fizički "zalepljene" za mene. Ponekad kada ljudim pričam o svojoj deci koja tog trenutka nisu tu, osetim trenutak pauze dok oni pokušavaju da shvate da li ja zaista imam decu i da li pričam istinu", kaže Ejmi.
Komentari (0)