Sport bi trebalo da bude izvor samopouzdanja, zadovoljstva i manje anksioznosti kod dece, ali pritisak roditelja i prerano forsiranje takmičenja mogu imati suprotan efekat. Stručnjaci upozoravaju da intenzivni treninzi i rano usmeravanje ka jednom sportu povećavaju rizik od sagorevanja i odustajanja, dok deca najčešće kao razlog za prestanak navode jednostavno – više im nije zabavno.
Dr Edit Bračo-Sančez je pedijatar primarne zdravstvene zaštite u Medicinskom centru „Irving“ Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Ona vodi podkast Američke akademije za pedijatriju „Zdrava deca“, namenjen roditeljima. Sada je pisala za CNN o svom iskustvu upisivanja deteta na treninge košarke.
“Ubrzo nakon što je naš najstariji sin napunio četiri godine, pozvan je da igra u ekskluzivnoj košarkaškoj ligi sa decom od pet i šest godina. Svi smo bili veoma uzbuđeni.
Naš mališan je bio dobar u košarci i nismo bili jedini koji su to primećivali. Zabavljao se igrajući sa drugom decom od tri i četiri godine u lokalnom timu i uvek je bio najbolji u grupi. Ako smo želeli da ga izazovemo, zar ne bi trebalo da ga stavimo u okruženje u kojem bi morao više da se trudi? Delovalo nam je kao odlična ideja da igra sa starijom, takođe talentovanom decom.
Moj suprug, bivši košarkaš sa koledža, i ja, pedijatar, platili smo članarinu i reorganizovali rasporede kako bismo ga svake nedelje vodili na treninge.
Ono što se potom dogodilo, gledano iz današnje perspektive, bilo je nažalost predvidivo. U početku je bio oduševljen. Obukao je dres koji mu je gotovo dosezao do kolena i istrčao na teren. Oduševio je sve svojim driblanjem i pogađao šuteve koje starija deca nisu uspevala da pogode. Ali kako su vežbe postajale složenije, njegov četvorogodišnji mozak više nije mogao da prati tempo. A kada bi došlo vreme za trčanje, gotovo uvek je bio poslednji.
Tokom narednih nedelja gledali smo kako postaje uznemiren pre treninga, a zatim počinje da odbija da ide. „Više nije zabavno“, govorio nam je.
Pozvala sam prijatelje koji se bave dečjom psihologijom i psihijatrijom i osmislila strategije kako da mu pomognemo da izdrži do kraja sezone. Iz nekog razloga mislila sam da je važno da završi ono što je započeo. Ali zbog tog iskustva počeli smo da se pitamo kako smo uspeli da mu pokvarimo nešto što je trebalo da bude zabavno.
Roditelji deci oduzimaju zabavu u sportu
Kada sam razgovarala sa drugim porodicama, shvatila sam da nismo bili jedini dobronamerni roditelji koji su nenamerno jedno od iskustava koja najviše štite mentalno zdravlje dece pretvorili u izvor stresa.
Generacijama se dečji sport odvijao bliže kući i više je ličio na igru u kraju: utakmice u komšiluku, rekreativne lige i timove iz lokalne zajednice, uz mnogo neformalnog igranja. Deca različitog uzrasta sama su organizovala igre i smišljala pravila, dok su odrasli uglavnom ostajali po strani ili se uopšte nisu mešali.
Isti duh oblikovao je i prve organizovane verzije dečjeg sporta. Mala liga, osnovana 1939. godine, počela je kao izrazito lokalna aktivnost: 30 dece podeljene u tri tima igralo je letnji bejzbol u Vilijamsportu u Pensilvaniji. Osnivač je kao cilj naveo učenje sportskom ponašanju, fer-pleju i timskom radu. Deca tog vremena takođe su uglavnom menjala sportove u zavisnosti od sezone, umesto da se od ranog uzrasta tokom cele godine posvećuju samo jednom sportu.
Negde tokom devedesetih i dvehiljaditih godina ta nestrukturisana, lokalna i manje takmičarski usmerena verzija dečjeg sporta počela je da se menja. Umnožili su se putujući i klupski timovi. Privatni treninzi i „elitne“ sportske akademije postali su unosna industrija, a zaživela je ideja da dete mora da se specijalizuje za jedan sport tokom cele godine, već sa osam ili devet godina, kako bi kasnije imalo bilo kakvu šansu za takmičenje. Nauka nije podržavala takav stav, ali tržište jeste, pa se postepeno promenio i način na koji se roditeljima predstavljala ova ideja.
Većina dece ne nastavlja da se bavi sportom na koledžu
Razumem zašto je takva ideja privlačna, jer sam i sama to osećala. Kada vidite da vaše dete blista, odluka da ga upišete u takmičarski zahtevnije okruženje ne deluje kao pritisak – deluje kao vaša odgovornost. Niko ne želi da bude roditelj koji je dozvolio da detetov potencijal ostane neiskorišćen. A ispod toga se ponekad krije i tiha, praktična nada: da će novac uložen u putovanja i članarine, privatne časove i propuštene rođendanske proslave jednog dana doneti sportsku stipendiju za koledž ili, u nekim slučajevima, profesionalnu karijeru.
Ali brojke govore drugačije. Prema podacima NCAA, oko sedam odsto srednjoškolskih sportista nastavlja da se takmiči u bilo kom sportu na koledžu, a manje od dva odsto dobija akademsku stipendiju. Šanse su još manje kada se ide dalje. Američka akademija za pedijatriju navodi da, u zavisnosti od sporta, samo 0,2 do 0,5 odsto srednjoškolskih sportista ikada postane profesionalac.
Ove statistike, naravno, nisu razlog da decu držimo podalje od sportskih timova. One su razlog da budemo iskreni prema sebi o tome šta zapravo pokušavamo da postignemo i šta gubimo kada rekreativne lige za decu počnemo da tretiramo kao prvi korak ka profesionalnoj karijeri.
Veliki, nedavni sistematski pregled gotovo 190 studija pokazao je da je bavljenje sportom dosledno povezano sa većim samopoštovanjem, većim zadovoljstvom životom i nižim nivoom depresije i anksioznosti kod dece, pri čemu su timski sportovi pokazali snažnije efekte od individualnih. Međutim, Američka akademija za pedijatriju naglašava da su ove koristi povezane sa dugotrajnim, raznovrsnim i prijatnim bavljenjem sportom, a ne sa vrhunskim takmičarskim rezultatima.
Rana specijalizacija i intenzivni treninzi, nasuprot tome, povezani su sa većom učestalošću sagorevanja, anksioznosti, depresije i odustajanja od sporta. A upravo to odustajanje sve češće viđamo.
„Više nije zabavno“ dosledno je najčešći razlog koji deca navode kada odustanu od sporta – a ne povreda ili nedostatak talenta.
Rešenje ovog problema nije teško – pogledajte kako to radi Norveška, osvajačica olimpijskih zlatnih medalja – ali ono ide protiv ustaljene kulture. Pustite decu da se bave sa više sportova. Pustite ih da izgube, a da to ne doživljavaju kao nešto strašno važno. Neka im trening bude nešto čemu se raduju, a ne nešto od čega strepe.
Ako želimo da sport radi ono što je oduvek mogao da radi za decu – da gradi samopouzdanje, pomaže im da regulišu stres i uči ih kako da budu deo nečega – moramo da prestanemo da dečji sport posmatramo kao početak kampanje za regrutovanje na koledže i da mu dozvolimo da bude ono što je od početka trebalo da bude: zabava.
Na kraju smo uspeli da sa sinom ponovo pronađemo način da sport bude zabavan. Nakon što je završio svoju „elitnu“ košarkašku sezonu, napravio je pauzu i izabrao plivanje i fudbal.
Ove jeseni odlučio je da se vrati košarci, u tim u kojem igraju deca različitog uzrasta, uključujući i onu koja imaju gotovo pet godina. Hoćemo li uspeti da odolimo želji da ga još više guramo ako i tamo bude blistao? Iskreno se nadam da hoćemo”, zaključila je ona za CNN.
Izvor: N1
Komentari (0)