Nakon godina čekanja, bolnih poraza i teških povreda, nemački teniser Aleksandar Zverev konačno je u Parizu podigao svoj prvi grend slem pehar. Trijumf Zvereva na ovogodišnjem Rolan Garosu istovremeno je i snažna poruka za milione roditelja i dece širom sveta.
Ova pobeda ima daleko dublje značenje od sportskog uspeha. Aleksandar Zverev je ušao u istoriju kao najočigledniji primer vrhunskog modernog sportiste koji je stigao do samog vrha igrajući sa dijabetesom tipa 1.
Rečenica koja je mogla da promeni sve
Aleksandru Zverevu je dijabetes tipa 1 dijagnostikovan kada je imao samo četiri godine. Ovaj podatak naveden je i na sajtu njegove humanitarne organizacije Alexander Zverev Foundation. Reč je o hroničnom autoimunom stanju u kojem pankreas ne proizvodi insulin, zbog čega je svakodnevna i precizna kontrola nivoa šećera u krvi pitanje opstanka.
Ko je gledao mečeve Zvereva u poslednjih nekoliko godina, mogao je da vidi i kako u pauzama on sebi proverava nivo šećera u krvi, a po potrebi daje sebi insulin.
Tokom odrastanja, uprkos očiglednom talentu i činjenici da potiče iz teniske porodice, Aleksandar se suočavao sa sumnjama okoline. U velikom ispovednom intervjuu za francuski list L’Équipe, Zverev je otkrio da su lekari i sportski stručnjaci često bili skeptični, otvoreno govoreći njegovim roditeljima da je profesionalni sport na elitnom nivou preveliki rizik i praktično nemoguća misija za dete sa takvom dijagnozom.
„Lekari su mi govorili: ‘Zaboravi na to. Ne možeš da igraš profesionalni sport sa dijabetesom, posebno ne tenis koji zahteva sate fizičkog napora. Nećeš moći da budeš ni prosečan teniser, a kamoli elitni.’ Ta rečenica mi je ostala urezana u pamćenju. Kada ste dete, takve reči mogu potpuno da vas slome“, priznao je Zverev.
Ipak, uz bezuslovnu podršku porodice, pre svega oca i majke koji su i sami bili teniseri, odlučeno je da dijagnoza ne bude kraj njegovih snova, već specifičan uslov pod kojim će graditi svoj put.
Život sa senzorom i insulinom na terenu
Dugo godina Zverev je krio svoju bolest od javnosti. Kako je sam objasnio za ATP Tour portal, u mlađim danima se stideo dijagnoze i nije želeo da ga mediji sažaljevaju ili da mu suparnici na terenu traže slabu tačku.
Tek u avgustu 2022. godine javno je priznao sa čime se bori od detinjstva i osnovao fondaciju Alexander Zverev Foundation koja obezbeđuje insulin i lekove za decu u zemljama u razvoju, pokazujući im da granice ne postoje.
Danas je njegova rutina na ATP turu potpuno transparentna. Tokom mečeva koji traju satima, Zverev konstantno prati svoje stanje. U njegovoj torbi na terenu uvek se nalaze insulin, aparati za merenje šećera i brzi ugljeni hidrati. Tokom pauza između gemova, on proverava nivo šećera preko senzora koji nosi na nadlaktici.
Neretko sam sebi ubrizgava insulin naočigled publike i kamera,što je izazvalo veliku pažnju javnosti i zvanične debate sa sudijama na Roland Garrosu prethodnih godina, dokazujući da je to sasvim normalan deo njegovog života i borbe.
View this post on Instagram
Da je vođenje računa o zdravlju ujedno i ključ bezbednosti, pokazalo se i u finalu protiv Kobolija, kada je Zverev u finišu četvrtog seta, usled sumnje na nagli pad energije, odmah posegnuo za elektrolitima i proverom parametara kako bi bezbedno i dominantno odigrao odlučujući, peti set.
Do pobede živeći sa dijabetesom
Svaki roditelj deteta sa ovom dijagnozom predobro zna da svakodnevica nije sportski film, već neprekidna, tiha straža: neprospavane noći, strah od naglih padova šećera, stalno računanje ugljenih hidrata i vaga između detetove želje da se igra i potrebe da ostane bezbedno.
Zverevljev uspeh zato nije važan da bi svako dete sa dijabetesom sada moralo da postane svetski šampion. Njegov značaj je u tome što je on na najvećoj svetskoj pozornici normalizovao život sa ovom bolešću.
Teniser je pokazao je da senzori na telu, merenja i ubrizgavanje insulina pred milionima ljudi nisu razlog za stid, niti znak slabosti — to je jednostavno nečija realnost. Zverev u Parizu nije pobedio uprkos dijabetesu, već je pobedio živeći sa njim, iz dana u dan, korak po korak. A to je upravo ono što svaki roditelj radi za svoje dete.
Komentari (0)