Otvorite Instagram i dočekaće vas paralelni univerzum roditeljstva. U tom svetu, deca nose isključivo oker, boju žalfije i “prljavo” roze. Igraju se drvenim kockama koje izgledaju kao moderna skulptura, dok u pozadini svira tihi džez.
To je era takozvanog “Sad Beige” roditeljstva – estetike koja je vizuelno savršena, umirujuća i… potpuno u suprotnosti sa onim što detinjstvo zapravo jeste.
Negde usput, dozvolili smo da nas društvene mreže ubede kako su jarke boje, plastične igračke i majice sa ogromnim printom omiljenih crtanih junaka odraz “lošeg ukusa”, pa čak i manjka roditeljske posvećenosti. Ako detetu kupite svetlećeg plastičnog dinosaurusa koji urla i sija u pet fluorescentnih boja, rizikujete prekorne poglede onih koji svojoj deci nude isključivo didaktičke igračke od neobrađenog bukovog drveta.
Ali, hajde da stanemo u odbranu šarenih mama i još šarenije dece. Hajde da kažemo glasno: Deca vole boje. I to je u redu.
Nauka iza “vrištećih” boja
Kada se beba rodi, njen vid je mutan i tek u razvoju. Prvo što počinje da jasno razlikuje jesu oštri kontrasti i jarke, primarne boje – crvena, plava, žuta. Zašto? Zato što je dečji mozak programiran da traži snažne vizuelne stimulacije kako bi učio o svetu oko sebe.
Drvene igračke u boji peska možda prijaju oku odraslog čoveka koji je premoren od posla i ekrana, ali detetu one često ne nude onaj “vau” efekat koji mu je potreban da bi se fokusiralo. Plastična, drečava igračka nije neprijatelj dečjeg razvoja; ona je često alat kroz koji dete uči o uzroku i posledici, bojama, oblicima i zvukovima.
Pravo na izbor i modni “zločini”
Svaka mama koja je bar jednom pokušala da obuce trogodišnjaka zna za bitku zvanu: “Neću tu bež lanenu košulju, hoću majicu sa Elzom/Spajdermenom!”
I znate šta? Dajte im tu majicu.
Oblačenje i biranje onih, za naš ukus “kič” stvari, prvi je korak deteta ka autonomiji.
Kada devojčica insistira da upari ljubičastu suknju sa šljokicama, zelene hulahopke i majicu na kojoj Patrolne šape jedu sladoled, ona ne pokazuje manjak stila. Ona pokazuje da ima stav.
Ona uči kako da se izrazi, kako da kontroliše mali deo svog sveta u kojem mi odrasli inače diktiramo sve – od toga kada se jede, do toga kada se spava.
Kada im oduzmemo likove koje vole i boje koje ih raduju samo da bismo ispoštovali sopstvenu estetiku enterijera ili mode, mi im zapravo šaljemo poruku da njihova radost nije dovoljno lepa za naš svet.
Dom je tamo gde je (šareni) haos
Pritisak je ogroman. Od nas se očekuje da radimo kao da nemamo decu, da odgajamo decu kao da ne radimo, a sada – i da nam kuće izgledaju kao da u njima ne žive deca.
Dnevna soba u kojoj se saplićete o Pepin dvorac ili žuti plastični bager nije znak da ste lenji ili da nemate ukusa. To je znak da u vašoj kući živi dete koje se slobodno igra.
Detinjstvo je po svojoj prirodi glasno, musavo i jarko obojeno. Magija se ne dešava u sterilnim, bež sobama u kojima se pazi da se ne ogrebe drveni pod. Magija se dešava na šarenim strunjačama, u šatorima od ćebadi i među figuricama koje su sve samo ne estetične.
Odbrana radosti
Zato prestanite da osećate krivicu. Ako vas usrećuje minimalizam – to je sasvim u redu. Ali ako vaše dete sija od sreće dok oblači najružnije fluorescentne patike koje ste ikada videli, progutajte svoj ponos i kupite ih.
Nećemo se sećati da li nam se paleta boja u dečjoj sobi slagala sa zavesama. Ali ćemo se sećati njihovih lica kada ugledaju igračku koja svetli, svira i peva. Dopustite im da budu deca. Dopustite im da budu šareni.
Komentari (0)