Džordžija Barington je upravo postala majka, ali nije ona bila ta koja je rodila vlastitu ćerku.
Taj momenat je zapravo pripao njenoj najboljoj prijateljici, Dejzi Houp, koja je iznela trudnoću za nju nakon obećanja datog kad su bile tinejdžerke.
Njih dve su bile nerazdvojne čitav život.
Sebe nazivaju „sestrama po duši“ i odrasle su zajedno jer su njihovi očevi bili najbolji prijatelji.
Njihova bliskost iz detinjstva kasnije će postati osnov za velikodušni čin koji menja život.
Sa 15 godina, Džordžiji je rečeno nešto što nijedna mlada devojka ne očekuje da će čuti – rođena je bez materice i nikad neće moći da rodi dete.
Dijagnoza, Majer-Rokitanski-Kuster-Hauzerov sindrom (MRKH), pogađa oko jedne na svakih 5.000 žena na svetu i za Džordžiju je to bilo kao da je njena budućnost u jednom jedinom trenutku bila prepravljena.
„Bilo je to poražavajuće, čitav moj svet se srušio“, priseća se ona.
„Oduvek sam rasla s uverenjem da ću postati majka i to mi je bilo nasilno oduzeto i sve o čemu sam oduvek sanjala je samo nestalo.“
Džordžijina porodica joj je pomogla da se pomiri sa dijagnozom, baš kao i njena najbolja prijateljica iz detinjstva, Dejzi Houp.
Onomad Dejzi nije bila posebno majčinski nastrojena i živo se seća dijagnoze i kako je smatrala da je „nefer“ što njena prijateljica koja je oduvek želela dete ne može da ga ima.
„Želela sam da se oseća dobro i da joj pružim neku nadu da to nije kraj sveta i da ću joj ja roditi bebu jednog dana“, kaže ona za podkast Spremni za razgovor koji vodi Ema Barnet.
„Mislim da nisam bila svesna šta sam izgovorila, ali oduvek sam znala da je to nešto što ću uraditi za Džordžiju.“
‘Ugašena nada’
Zatrudnela je sa prvim embrionom, sve je delovalo kao da se napreduje normalno i njih dve su dopustile sebi da veruju da će se budućnost koju su zamislile konačno ostvariti.
Ali sken u sedmoj nedelji otkrio je praznu matericu.
Džordžija se živo seća trenutka kad je medicinska sestra rekla da ne može da vidi ništa na snimku.
„Osećala sam se kao da propadam i da se sva nada ugasila“, kaže ona.
„Nikad nisam osetila taj stepen tuge u čitavom životu i mislila sam da je to sve moja krivica“, priznaje Dejzi, za koju je žalost bila prevelika, osećaj da je izneverila prijateljicu, dok je Džordžija morala da se pomiri sa saznanjem da čak ni njihova najbolja šansa nije uspela.
Njih dve se slažu da je ono što je trebalo da bude najsrećniji dan u njihovim životima postao jedan od najgorih i nedelju dana kasnije bilo je potvrđeno da embrion nije postao beba.
Ipak, pokušale su ponovo i tog drugog puta, osećaj je bio drugačiji, a Dejzi kaže:
„Kad sam otkrila da sam ponovo trudna, pomislila sam da svet ne može da bude ovoliko surov dvaput.“
Šest nedelja kasnije, njih dve su sedele u bolničkoj sobi zadržavajući dah dok se sićušni otkucaj srca pojavio na ekranu, ali kasnije toga dana, Dejzi je počela obilato da krvari.
„Mislila sam da se sve dešava ponovo i bila sam prestravljena“, kaže.
Krvarila je šest sati i bila je ubeđena da je pobacila, ali kad su doktori proverili situaciju, otkucaji srca bili su još uvek prisutni i trudnoća se nastavila sve do očekivanog termina za porođaj.
Dejzi su započeli trudovi neznatno ranije i pre nekoliko meseci ona je rodila malu devojčicu.
Džordžija je bila toliko obuzeta trenutkom da je „zaboravila da proveri pol bebe“. „Čim sam videla bebinu glavu, pogubila sam se i sve smo samo plakale.“
Ona kaže da i dalje ne može da veruje da zaista ima dete i volela bi da „može da uzme ovaj trenutak i pokaže ga 15-godišnjoj ja koja sedi snuždena na onoj klinici“.
Dok Džordžija govori o tome kako se „srećno i zahvalno“ oseća, Dejzi kaže da je oduvek znala da će pomoći najboljoj prijateljici kako god zna i ume.
„Imamo vezu koju nikad niko neće imati sa prijateljima zato što smo prošle kroz nešto veoma intimno“, kaže Dejzi, dodavši koliko je posebno njihovo prijateljstvo.
Komentari (0)