Želimo sa vama da podelimo priču jednog malog diva, čiji je termin bio 16. jula. Trudnoću sam održavala u Višegradskoj, otišla sam na redovno ležanje i kontrolu.
Na prijemu ujutru (bila je sreda) sve je bilo savršeno, grlić zatvoren, ultrazvuk odličan. Posle podne kreće naša trauma. Otišla sam do toaleta i ugledala svežu krv. Pozvali su dežurnog lekara koji je ustanovio da se grlić otvara. Kreće panika i strah (zbog prethodnih trauma jer smo izgubili četiri bebe). Hitno me vode u porodilište, primam injekcije za njena pluća, pokušavaju da spreče grlić da se dalje otvara. I uspeli su, barem nakratko.
U nedelju celu noć kontrakcije. Ujutru, u viziti, pregledala me je moja doktorka i rekla mi da moram u salu da se porodim. Kreće strah, panika, tuga, svet mi se srušio. Ustanovili su da bebi i dalje kuca srce i kreće porođaj. Hvala divnoj sestri koja je sa mnom izgovarala molitve, držala me je za ruku i nije me pustila ni na sekund.
Tako je 24. 3. 2025. u 9 časova i 3 minuta na svet došlo naše Božije čudo, naša Kruna. Sa svega 510 grama, u 23. nedelji i 4. danu trudnoće.
Suprug me je čekao ispred, rekao je da je video i da je obrađuju. Samo sam se molila Bogu da joj da šansu, jer smo je toliko čekali i želeli, da ne bih znala kako dalje bez nje.
Predivno i stručno osoblje neonatologije je uspelo da je stabilizuje. Bila je tako mala, krhka i skoro providna. Trudila sam se da pored nje ne plačem, jer sve osećaju. Samo sam joj pričala i molila se. Sutra smo je krstili u tom istom inkubatoru koji joj je spasao život. Njena kilaža je spala na 410 grama. Toliko nema ni vekna hleba.
Nismo gubili nadu, samo smo se molili, verovali u Boga i verovali u našu palčicu. Peti dan ja odlazim kući sama, a naša Kruna sa 430 grama na Institut za neonatologiju. Bilo je svega i svačega: krvarenje drugog stepena, likvor, transfuzije, intervencija retinopatije dva puta… itd. Svaki dan je bio borba. Koliko nam je bilo teško da je gledamo tako malu kako se bori, ali smo bili ponosni na nju što se tako mala izborila za sebe i za nas. Biću joj zahvalna do kraja života na tome.
Ali je bilo teško ostaviti je samu. To me je ubijalo. Suprug i ja smo zajedno, a ona tamo negde, kilometrima daleko, sasvim sama. Bio je jul kada sam krenula na privikavanje, sva presrećna jer idem po svoju palčicu. Zatim novi šok. Opet likvor. Ostajemo tamo. Punkcije nisu rešenje, prebacuju nas u Tiršovu 6. avgusta. Doktor odlučuje da sačekamo sa operacijom i pušta nas iznenada kući. Pozitivan šok! Presrećna sam.
Dolazimo kući, uživamo dve nedelje i odlazimo na operaciju. Ugradnja šanta. Kada sam je predala sestri u ruke ispred bloka za neurohirurgiju, mislila sam da ću se onesvestiti od straha i tuge. Ali, naša palčica je i to podnela kao pravi mali div, bez komplikacija, temperature i reakcije na strano telo. Tako mala, a sve je to podnela kao pravi div.
Posle nedelju dana otpuštaju nas kući, tata i ujak dolaze po nas, baloni, konfete, sreća i smeh. Puno kontrola, ali Kruna sada spava pored mame i tate, smeje se, guče i viče. Trenutno je najvoljenije biće na planeti.
Naše čudo na današnji dan i našu krsnu slavu puni korigovanih četiri meseca.
Poruka za mame i tate: Samo verujte u Boga i svoje dete i nastaju čuda. I nemojte čekati, krstite dete odmah u bolnici (dozvoljeno je). Drugi deo krštenja dolazi kada bebe malo porastu. Srećno svima!
Ponosni roditelji Saša i Milena.
Komentari (0)