“Moj život deli se na pre i posle rođenja kćerke. Veliki profesionalni uspeh koji sam doživeo pre nego što sam postao otac ne može da se poredi sa jednim osmehom moje Nađe. Biti tata je najbolji osećaj na svetu.”
Ovako najveću promenu u svom životu opisuje Slavimir Stojanović, jedan od naših najtalentovanijih dizajnera. Iskreno priznaje da sa suprugom deli sve obaveze u domaćinstvu, da je sa usisivačem i peglom „na ti”, a da je isto i kada je reč o odgajanju ćerke.
– Čak sam i studio otvorio u suterenu zgrade u kojoj živim. Jednostavno, ne želim da propustim nijedan momenat u odrastanju moje Nađe – ispričao je Slavimir na okruglom stolu „I tate vole da se gnezde”, održanom u organizaciji Udruženja građana „Gnezdo” u okviru konferencije „Rod i broj 2016”.
Uprkos činjenici da ne postoje ni biološki ni psihološki dokazi da mama bolje od tate hrani, povija, oblači i uči dete, analiza Republičkog zavoda za statistiku svedoči da se očevi u našoj sredini svojim detetom u proseku bave – jedanaest minuta dnevno. Od kako je 2001. zakonodavac dozvolio očevima da uzmu odsustvo radi nege deteta, svega 225 očeva je iskoristilo tu mogućnost.
.jpg)
Istraživanje dr Dragana Stanojevića, docenta na katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod nazivom „Pomaljanje novog očinstva kroz prakse očeva u Srbiji”, pokazalo je da je tek svaki dvadeseti otac u našoj zemlji kompletno uključen u roditeljstvo.
– Ova studija pokazuje da četvrtina očeva uopšte nije uključena u negu dece, 12 procenata je veoma nisko uključeno, a trećina je visoko uključena. Nega dece podrazumeva hranjenje, kupanje, zabavljanje i čitanje, prepovijanje i uspavljivanje. Očevi koji su učestvovali u ovom istraživanju pokazali su niži stepen uključenosti i u indirektne aktivnosti oko deteta (čišćenje, pranje odeće, peglanje, spremanje obroka, odvođenje u vrtić). Zanimljivo je da muškarci smatraju da je mali korak koji naprave sinonim za punu ravnopravnost polova – primera radi, ako deci pomažu oko domaćih zadataka, smatraju da sto odsto učestvuju u roditeljstvu – ilustruje dr Stanojević.
Iako ne postoji formula na osnovu koje možete izračunati verovatnoću da će se otac baviti detetom, praksa govori da su angažovaniji oni muškarci čije su majke bile zaposlene a očevi radili kućne poslove.
– Ako su odnosi u porodici skladni i ako među supružnicima postoji viši stepen intimnosti, to u velikoj meri utiče na uključivanje očeva u roditeljstvo. Zanimljivo je da su očevi koji su imali loše iskustvo sa svojim roditeljima mnogo bolji i brižniji roditelji. Treba reći i da je za skladan partnerski odnos veoma važno da partneri odvoje vreme samo za sebe, odnosno da imaju bake i deke koje mogu da preuzmu dete vikendom ili tokom nedelje – primećuje ovaj sociolog, dodajući da je veza sa svojim detetom emocionalno sidro muškarca, kao i da je očevima u našoj sredini veoma važna uloga hranioca, odnosno onoga ko donosi novac u porodicu.
Iako je veliki broj savremenih očeva uključen u roditeljstvo i pre nego što beba stigne na svet i ide sa suprugom na sve kontrolne preglede, ima i onih koji su apsolutno prestrašeni roditeljstvom.
– U živom sećanju mi je ostao jedan otac koji je suprugu i bebu iz porodilišta odvezao kući vozeći 20 kilometara na sat. Kada su konačno stigli, stao je iznad kreveca i počeo panično da viče: „Šta sad, šta sad?”. Roditeljstvo nije trka na sto metara već doživotni maraton, a da bi ga uspešno istrčali, partneri moraju da dele obaveze. Naša istraživanja govore da se dečaci ne uče rodnoj ravnopravnosti u okviru svoje porodice jer su naša deca, a posebno sinovi, oslobođeni gotovo svih kućnih obaveza. Prve lekcije o rodnoj ravnopravnosti srpski muškarci uče kada počnu da žive zajedno sa svojim partnerkama, a gradivo apsolviraju kada dobiju dete – zaključuje dr Stanojević.
Komentari (0)