Vojnik je zato da viče razumem i da ga šišaju

Šetamo tako pre neki dan, Luka se preslišava oko poznavanja marki automobila, Viktor šarmira prolaznike mangupskim osmehom i nebesko – plavim očima. I tako prođe jedan od komšija, krupniji čovek pogleda njih dvojicu i iskreno iz srca kaže glasno i radosno: „Vidi ti dva momka, tatine vojničine!”. Opa. Mozak razmišlja u slikama i prve slike koje su vijuge projektovale su uticale da izgledam kao da sam progutao nešto gorko, nešto mnogo gorko.
 

Pod uticajem Olimpijade glasno smo se šalili koji sport bi mogao da bude opredeljenje Luke ili Viktora. Nakon plasiranja u finale košarke smo montirali Luki koš na vrata i shvatili smo da u sadašnjem dobu pokazuje više sklonosti da bude skupljač loptica na nekom teniskom turniru nego bilo šta drugo. Za Viktora, zbog svoje konstitucije, za sada se kladimo na nekog bacača kugle ili rukometaša – ako pričamo o igrama sa loptom. Uopšte ih nikada nisam u glavi obukao u vojnu uniformu.
 

Za manje od mesec dana punim 39 godina i sve vreme sam proveo u Srbiji. Prethodna rečenica znači da sam na razne načine osetio sva ratna dešavanja na ovim prostorima. Otac mi je bio mobilisan početkom devedesetih i savršeno se sećam dešavanja dok su mi svakodnevicu ispunjavali zvuci vazdušne opasnosti. Mene vojna uniforma ne podseća ni na šta lepo. Znam da se mnogi neće složiti i kunem se da ne želim da uvredim bilo koga. Jedan sam od onih koji je podržao ukidanje vojnog roka. 

Do sada smo dobili beskonačno mnogo igračaka ali ništa što bi moglo ličiti na oružje. Najbliže smo bili sa jednim svemirskim pištoljem na vodu, ali i to smo brzo eliminisali. Slika u kojoj Luka vitla „oružjem” ili još luđe pije vodu iz tog pištolja meni se uopšte nije sviđala.
 

Znam da ih neću moći sačuvati od igranja nečega što su za mene bili „partizani i nemci” niti imam nameru. Ima to i svojih dobrih strana: naučiš koji su dobri – naravno partizani (opa. aut.).
 

Kao što nemam nameru da ih sputavam ukoliko bilo kome od njih bude bila želja da bude vojnik ili bilo šta drugo. Imaće potpunu podršku. Samo znam da neću dozvoliti da neko nasilno moje sinove obuče u bilo kakvu unformu. Nemojte me pitati kako neću dozvoliti, jer ću reći nešto što nije lepo i vaspitano.

 

U poslednje vreme smo primetili da Lukin fokus sa automobila polako prelazi na druge stvari, trenutno avioni postaju aktuelni. Baš zbog toga smo prošli vikend bili u Muzeju vazduhoplovsta, da vidimo „prave” avione. Ponavljam, mi smo tu da im pružimo ispravan pogled na svet i prilike, njihovo je šta će da izaberu. Ja ću sa strane navijati da to bude neka košarka ili neke gitare.

PS: prijatelji koji su bili inspiracija za blog „Jedan ozbiljan tekst” su prošle nedelje postali roditelji. Mala Emilija Milica Cvetković je došla na svet u Vizbadenu u bolnici „Saint Josefs”. Čestitke!
 

Možda ovaj post skriptum ima više veze sa postom koji ste upravo pričitali nego što se na prvi pogled može pretpostaviti. 
 

PS 2: naslov bloga je citat iz knjige „Olovka piše srcem”