Od prvog dana deca upijaju i posmatraju svaki naš gest, pokret ili zvuk i na taj način počinju sve to da imitiraju, pa s vremenom i sami sve bolje izvode iste veštine – nauče da se smeju, ljute, hodaju, govore.
– Učenje putem posmatranja ponašanja drugih osoba i posledica koja ta ponašanja izazivaju zove se učenje po modelu – objašnjava Aleksandra Jovanović-Mađar, psiholog, porodični edukator, osnivač Centra za podsticanje razvoja deteta i autor knjige „Zašto to radiš”. – Ovaj oblik učenja obuhvata imitaciju i identifikaciju (poistovećivanje sa modelom). Posmatrano iz ugla roditeljstva, imitacija čini značajan aspekt ovog oblika učenja zato što dete rado imitira druge modele iz svoje okoline, posebno ako uoči da njihovo ponašanje izaziva bilo koji vid pažnje. Uopšteno, učenje po modelu u procesu socijalizacije deteta ima izuzetnu važnost jer se mnogi obrasci ponašanja usvajaju na ovaj način, što ćete lako uočiti ako posmatrate dečju igru – kaže ona.
Deca u igri ne samo da oponašaju mamu kako pegla ili kuva ručak, oca kako vozi auto ili popravlja neki uređaj, nego rado i oponašaju i relacije u međuljudskim odnosima: između roditelja i komšija ili rodbine…
Osim što imitiranjem uči da razvija veštine, dete kroz igru spoznaje spoljni svet i uočava da postoje različite uloge koje uvežbava oponašajući ih. Otuda su u predškolskom uzrastu česte igre mame i beba, dolaska gostiju, kupovine, posete lekaru i slično.
Ako pažljivije posmatrate dečje igre, prepoznaćete svakodnevne situacije kroz koje ste prolazili. Tako će se npr. devojčica spretno kretati oko svog plastičnog šporeta, seckaće povrće, kuvati ručak, peglati, usisavati, pričati na telefon i izgovarati vaše fraze, i to istim povišenim tonom. Dečaci će, s druge strane, uporno nešto sastavljati ili rastavljati ili se truditi da što preciznije imitiraju tatu kako zavija matice. To što nas imitiraju do najsitnijeg detalja, ne treba da posmatrate kao nešto negativno ili kao znak da su nam deca neoriginalna. Roditelji najčešće nisu svesni da dete uči i na ovaj na način, te su zbunjeni i iznenađeni kada ga vide u igri mame i tate kako ono uverljivo, sa istim gestom, mimikom i intonacijom glasa ponavlja stvarne situacije iz porodičnog života. Čuđenje najčešće iskazuju rečima: „Pa, nije mi bila namera da ga naučim tako nečemu…” Događa se da dete imitirajući čini upravo ono što roditelji nisu ni hteli ni želeli da ono nauči.
Maštanje deo odrastanja
Deca u predškolskom uzrastu vole da maštaju, da se pretvaraju, maskiraju i fantaziraju. Nije neobično da u to vreme imaju zamišljenog druga kojeg samo ona vide i da od roditelja traže da i za njega postave pribor kada dođe vreme ručku. Ne odbijajte ih i ne plašite se detetovih fantazija. Učestvujte u njihovim zamišljenim igrama. Budite otvoreni i ne zaboravite da pohvalite dete za trud koji je uložilo da bi ostvarilo neki dobar rezultat. Prihvatajte detetove želje da jednog dana postane doktor, balerina, vatrogasac, poštar… To nije izraz njegovih najdubljih želja jer se radi o zanimanja koja su kod njega privikla pažnju iz nekog razloga. Ne ismevajte želje i osobine svog deteta, aktivno učestvujete u njegovom odrastanju podržavajući ga u fantazijama koje su prirodne i normalne za dete u predškolskom uzrastu.
Komentari (0)