U prirodi je deteta da ispituje granice odraslih, a i svako dete ponekad ima loš dan. Ono što je najvažnije u situaciji disciplinovanja tuđe dece je da komunicirate s roditeljima tog deteta kako bi ono imalo dosledna pravila!
Dogovorite se s drugim roditeljima
Kao prvo, dogovorite se s drugim roditeljima o primerenom ponašanju i mogućim kaznama. Svaki puta kada ste odgovorni za nečije tuđe dete, uvek se upoznajte s roditeljima i porazgovarajte s njima. S njima razmenite informacije o načinu reakcije u “kriznim” situacijama. Pitajte ih: “Imate li neko posebno pravilo kojeg se treba držati?”, “Šta je sve zabranjeno?”, “Kako vi reagujete?”… Ovako će dete dobiti dosledno ponašanje odraslih, a i vi ćete znati kako najbolje reagovati u slučaju problematične situacije.
Odmah postavite pravila
Pravila deci objasnite čim stignu kod vas, a čak ih možete napisati na papir i zalepiti negde gdje će ih videti. Tako će deca odmah znati da neke stvari “ne prolaze”.
Neprimerene kazne
Znajte granice kazni. Većina roditelja nema problema s time da njihovu djecu upoznate s “pravilima igre” u vašoj kući ili da ih čak i kaznite u slučaju neposlušnosti. Problem nastaje kada se koriste neprimerene kazne. Evo nekoliko opštih pravila: Nikada ne smete tući dete ili mu na neki drugi način fizički (ili psihički) pretiti. Ne smete ga osuđivati. Ne smete mu oduzimati njegove stvari. I što je najvažnije nemojte disciplinovatii tuđe dete u prisustvu njegovog roditelja. Bez obzira na to šta dete radi, roditelj je zadužen za svoje dete. Ono što vi možete je da ga odvedete njegovim roditeljima i ponoviti mu vaša “kućna pravila”.
Bezbednost na prvom mestu
Neka vam sigurnost bude na prvom mjestu. Uvijek reagujte u slučaju narušavanja sigurnosti – agresije (udaranje, griženje, guranje…) ili rizičnog ponašanja (penjanja po balkonu, trčanja s oštrim predmetom u rukama…).
Primerene kazne
Reagujte onako kako ste se dogovorili s roditeljem djeteta. Ako se radi o nepredviđenim, odnosno neraspravljenim situacijama – postupite ovako: Prvo detetu dajte informaciju da to što radi nije u redu. Ako ono ne prestane, uputite kritiku ponašanja, dakle ne kritiku njega kao osobe, već tog lošeg ponašanja. Ako ni to ne urodi plodom sledi pretnja kaznom, a na kraju sprovođenje kazne. Primerena kazna bi mogla biti da dete, na primer, 6 minuta sedi negde na miru, ili da mu ukinete neki izvor njegovog zadovoljstva: gledanje televizije ili igranje igrica ili kompjutor (jedan dan). I još jedna važna napomena; nikada nemojte kažnjavati onemogućavanjem zadovoljenja osnovnih potreba poput „danas za tebe nema večere”.
Kazna treba da bude realna i da se može izvršiti. Ako detetu pretimo nečim što ne možemo da uradimo, ništa nismo postigli, osim da nam dete ne veruje i da ubuduće pretnje kaznom nemaju efekta. I veoma je važno biti dosledan kod sprovođenja kazne. Nećemo naknadno pregovarati oko dužine kazne, „pomilovanja” itd. S obzirom da su roditelji često ljuti kod izricanja kazne, dešava se da prenagle i smisle kaznu za koju i sami posle ljutnje misle da je preoštra. Zato je puno je bolje „izreći” blažu kaznu, nego jako strogu pa je kasnije ublažavati.
Šta kad ništa ne pomaže?
U tom slučaju nazovite roditelja i objasnite im situaciju te ih zamolite za savet i ako ni to ne pomaže, onda u dogovoru s roditeljima odvedite problematično dete kući.
Komentari (0)