Deda Mraz stiže u grad

Viktor je prvi put izašao u društvo. Malo jače od mesec i po dana i već smo imali akcije: u dva dana tri žurke, zatim još par događaja, sve van kuće. Prvo paketić, a zatim već sledeći dan dva rođendana. Potpuno svesni da je vreme virusa (zar to nije stalno?), ali smo odlučili da probamo, na kratko, pa da vidimo kako se snalazimo. Viktor je sva dešavanja dobro podneo, tačnije većinu je prespavao. Luka je potvrdio svoj karakter: osobenjak, može da se igra sa drugom decom ali i ne mora, sam sebi je dovoljan. Predstavu sa Deda Mrazom je kulirao i na polovini je otišao da klopa. Prilikom pojave maloprepomenutog Dede, nije imao nikakvu posebnu reakciju, u maniru: „Peace brother”. Rođendani su, naravno, bili po rođendaonicama i tamo se ponašao kao navijen. Mogao je paralelno da glumi u reklami za Duracel baterije i za Red Bul. Sve vreme na maksimalnom broju obrtaja: penjanje, padanje, ustajanje, saplitanje, provlačenje, kotrljanje, zaglavljivanje, udaranje… I onda sve to opet nebrojeno puta. Ponašao se kao da je u super finalu takmičenja „Igre bez granica”.

Sam dolazak na rođendane za Anu i mene je bilo posebno iskustvo. Pakovanje, spremanje, šta sve poneti, šta sve može da zatreba… Naravno da je to popodne bila takva magla i vlaga da mi se na displeju automobila prilikom paljenje pojavilo pitanje: „Are you sure?”. I naravno da je slobodno mesto za parking odgovaralo svim definicijama Marfijevog zakona. Dok sam po ulici užurbano nosio Viktora, umotanog u šta-sve-ne i gledao da li mama i Luka zaostaju, izgledali smo kao likovi iz onih filmova sa katastrofama gde oni trče a talas/godzila/zombiji se obrušavaju na grad… U povratku sa rođendana osećao sam kao da sam upravo zatvorio EXIT festival, bez propuštenog dana i noći. Pogledao sam na sat: 20:47. Čoveče, dok sam bio DJ u to vreme još nisam ni kretao na posao…

Dok je trajalo Lukino ludilo po rođendaonicama tešio sam se time da će zaspati još u autu u povratku kući. „How yes no!”, ili „Kako da ne!”, mangup je imao after party kod kuće, skoro do 23h je pevao i igrao se. Ja sam razmišljao kako da zadržim otvorene oči i uspravno držanje glave. Setio sam se jednog crtanog filma gde mačak Tom stavlja čačkalice na oči ne bi li ih zadržao otvorene. U tom trenutku to mi je zvučalo kao dobra ideja.

Priča o Deda Mrazu mi je oduvek bila draga i od svih verskih običaja i praznika, Božić mi je nekako najdraži, tačnije jedino za njega vezujem neke tradicije. Kićenje jelke za Badnje veče, bolji ručak i pokloni od roditelja i dede za Božić – su uvek bili tu. Bez da decu opterećujem verskim značajem, želeo bih da osećaj prijatnosti i nekog posebnog raspoloženja prenesem na njih.  

Poznajući temperament i energetski potencijal Luke, nismo bili sigurni hoće li jelka predstavljati potencijalni izvor opasnosti i roditeljske frustracije. Međutim, osim par incidenata jelka nije predmet interesovanja. Nadamo se da će tako i ostati.

Ove godine Deda Mraz je mlađem doneo pelene i vlažne maramice u ogromnim količinama. Nadam se da ćemo izdržati do kraja januara. Luka je dobio bagere, pidžamu, kamione i kocke. Od skoro je počelo da ga zanima sklapanje kocki. Još ga ne zanima skupljanje istih u kutiju, mada se intezivno trudimo da ga zainteresujemo. Ipak, stigao je komplet od 200 (slovima: dvestotine) delova. Kada smo stigli kući od Deda Mraza, bila je takva euforija da sam morao kocke da iznesem na terasu. Luka je naime pokušavao da pliva u njima. Akcenat je stavio na leđnu tehniku i prsno. Dobili smo i slatkiše u količinama koje su dovoljne da snabdemo nekoliko atomskih skloništa u kineskim provincijama.